Skip to main content

Full text of "Vlasi Zivot Obicaji Magija"

WWW.VlTOVNICA.COM 



Vlasi - zivot, obicaji, magija 



Autor: Jovic Emina 




O AUTORU: 

Jovic Emina je rodjena 17.12.1988.godine.Osnovnu skolu zavrsila je u Stamnici, a gimnaziju, drustveno-jezickog 

smera, zavrsila je u Pozarevcu.student je klasicne filologije u Gracu ( Austrija). 

seminarski rad o vlasima radila je u IV razredu srednje skole.Rad ce uskoro biti objavljen i u casopisu za knjizevnost i 

kulturu "Branicevo" iz Pozarevca. 



KO SU VLASI? 

Narod koji svi smatraju nenarodom - to su Vlasi. To je narod koji zivi u istocnoj Srbiji, 
koji govori srpski podjednako dobro kao i sami Srbi, ali koji je od strane Srba odbacen. 
Koliko puta smo samo culi: "Ma to su Vlasi pusti ih" kao da je to narod bez ikakvog 
prava. Ljudi govore kako se Vlasi bave bajanjem, kako umeju da vracaju i si. i mnogi ne 
zele da imaju kontakt sa njima bas zbog toga. A ne znaju da bi im bio samo plus da 
poznaju i taj jezik, i tu kulturu; kulturu u kojoj preovladava kult magije, koja je veoma 
osobena i koja podseca na mnoge drevne kulture. Pogresno je suditi necemu sto ne 
poznajemo, pre nego sto saznamo bilo koju sitnicu. 

Ja cu pokusati da vas makar malo upoznam sa tim narodom ciji je jedini greh, izgleda, to 
sto su ostali verni tradiciji. 



ISTORIJA I GEOGRAFSKI POLOZAJ 

Pre nego sto su Rimljani poceli jos u II veku pre nove ere da osvajaju Balkan,( 146. g. pre 
nove ere su Makedonija i Grcka vec bile rimske provincije ), na danasnjim teritorijama 
istocne Srbije prostirale su se Moezija i Trakija cije je stanovnistvo ( mesana plemena ) 
govorili nekom mesavinom azijsko-evropskog jezika, gde je bilo i pojmova iz latinskog 
i germanskog jezika. Severno, odvojena Dunavom, prostirala se Dakija. Tracani su narod 
indoevropskog porekla. Pretpostavlja se da vec tokom neolita otpocinje formiranje 
Tracana ( kulture Karanovo, Veselinovo, Marica, Gumelnica ). Prvi pisani izvor u kome 
se spominje Trakija ( tre - ke - wi - ja ) jesu mikenske tablice ispisane linearnim pismom 
B ( XIV - XIII vek pre nove ere ). Najranije podatke o Trcanima daje Homer (VII veku 
pre nove ere). Po Ilijadi, Tracani su se u trojanskom ratu borili na strani Trojanaca, 
protiv Grka, a njihov najveci junak bio je Res. Rimljani polako ali sigurno osvajaju 
Trakiju i Moeziju, a 106. godine pre nove ere car Trajan osvaja celu Dakiju proslavivsi se 
pobedom nad kraljem Decebalusom. Sprovodi se romanizacija stanovnistva i uvodi se 
rimska kultura. Latinski jezik postaje osnovni jezik. 272. godine pod pritiskom i 
najezdom germanskih Gota, Rimljani i deo stanovnistva napustaju teritorije Dakije i 
naseljavaju se juzno i istocno od Dunava ( deo danasnje Srbije i severna Bugarska ). Ipak 
veliki deo stanovnistva ostaje u Dakiji, Trakiji i Moeziji gde je ipak uspevalo da sacuva 
do danasnjeg dana tradiciju, kulturu i jezik. 



^Li 



4^r, ■■•.■. V H < 




f Pcrgquwiv 



',<. 



^^^> 



***>r%* 



1 Nil-DHf "«".,i*.ihl.. j/"^ 




i \ ..-* Ovhua ■* * i *i r i h i ij ii 

R A C i A ^fe™*~3^ 



W ?jjf%^"-%A V PHI 



karta Balkanskog poluostrva ( Dakija, Trakija i Moezija) 



Doseljavanjem srpskih plemena i potisnuto najezdom Avara stanovnistvo koje je bilo 
nastanjeno juzno i istocno od Dunava i koje se uglavnom bavilo zemljoradnjom, napusta 
svoje obradivo zemljiste i povlaci se u brdovite predele sirom Balkana, gde se, da bi 



opstalo, dalje bavi stocarstvom. Srpska plemena nazivaju starosedeoce Vlasima koje i Grci 
takode tako nazivaju, a predeo od Dunava pa sve do Karpata Grci nazivaju Vlaska. 

Najranija pisana pomena o Vlasima su od grckih istoricara, na primer Ane Komnene, kceri 
vizantijskog cara Aleksisa. Ona je pisala u XII - XIII veku. Vlahe opsirnije opisuje grcki 
(vizantijski) general Tzimisches u X veku. I Komnena i Tzimisches govore o velikoj i 
maloj Vlahiji ( Megalovlahia, Microvlahia ). Interesantno je da na svom jeziku, govoreci 
medu sobom, Vlasi se nikada nisu zvali "Vlasi" nego su koristili neku varijantu "Romana". 
Ne zna se sigurno odakle naziv "Vlah". Ali je sigurno da su Ostrogoti i Vizigoti prosli i 
ziveli na Balkanu od oko 200.godine do 500.godine nase ere. Pretpostavlja se da su oni dali 
starosedeocima Balkana naziv slican "Welsch"-u. To znaci "Rimljanin" (a ne stocar!). 
Postoji misljenje da je ime "Vlah" izvedeno iz gotskog i originalno je znacilo "stranac", a 
kasnije "onaj koji se izrazava na latinskom". Kada su Sloveni ( ne samo Srbi ) stali preci 
Dunav ka jugu ( pocetkom 580. godine nase ere ) oni su najverovatnije preuzeli Ostrogotski 
naziv "Welsch" i promenili ga prema slovenskom sluhu na "Vlah", "Valah" ili "Voloh". 
Od oko 1200. godine svi narodi oko Vlaskih zona su prihvatili naziv sa korenom "Vlah" 
ili u slucaju Madara "Olah". Kada su Vlaske drzave osvojile nezavisnost (od Turaka, 
Madara, Rusa), one su trazile da im se latinsko poreklo prizna nazivom Romania. Rumuni 
su to ocigledno uspeli, ali su nazalost zaboravili da su prvo bili Vlasi. Prve Vlaske 
knezevine se javljaju u XIII veku kada se veliki deo Vlaha oslobada Madarske okupacije. 
Pred kraj XVIII veka vlaski grad Moskopole ( Voskopoje ), u sadasnjoj Albaniji, ponosio 
se sa svoje 22 crkve, akademijom, stamparijom, i stanovnistvom od oko 60.000. U to vreme 
su objavljeni i prvi vlaski recnici, gramatike i bukvari. Medutim, 1788. godine Ali Pasa 
Tepelena unistio je ovaj napredni vlaski grad. Do sredine XIX veka vlaske zajednice 
uspostavile su svoje skole i crkve i uzivale su potpunu podrsku vlasti. Komunisticki rezimi 
koji su kasnije dosli na vlast sirom Balkana, zatvorili su sve vlaske skole i ustanove. 
"Vlasi nisu Rimljani, niti Grci, a ni Turci dok Slovenima ponajmanje mogu pripadati. Vlasi 
su potomci Ilira koji su prostor Srbije naseljavali jos u kameno doba". Tvrdi Branislav-Bata 
Paunovic, autor knjige 'Vlasi kroz vekove". "Izmedu ova dva naroda postoje brojne 
istorijske slicnosti" - kaze Bratislav, rodom iz sela Bratinac kod Cuprije.'To je pre svega 
vlaska narodna nosnja, nacin sahranjivanja pokojnika, pronadene arheoloske iskopine, 
nacin vlaskog zivota i obicaja, vlaski jezik koji ima u sebi romanskih i slovenskih primesa 
ali je u sustini specifican i svojstven samo Vlasima. Visegodisnjim istrazivanjem dosao sam 
do cinjenice da su Vlasi narod koji je naseljavao Balkansko poluostrvo pre svih drugih 
naroda, drugi su se kasnije doselili na ovo podrucje. Uz to, Vlahe istorija nije zabelezila ni 
na jednom drugom mestu osim na Balkanu, u Srbiji i Rumuniji." - dodaje. 






Vlaska narodna nosnja iz Timocke krajine. 
(Postoje nekoliko vrsta vlaskih narodnih nosnja, a ova je jedna od njih.) 

Paunovic takode smelo tvrdi da je vitez sveti Dorde bio po rodenju Vlah, a sluzio je u 
rimskoj legiji kao vojnik, ubio je u okolini Golupca azdaju a tako ga je i crkva prihvatila 
kao sveca. I danas se o Durdevdanu prinose jaganjci kao zrtve sto je starodrevni vlaski 
obicaj. Mnogi ljudi vlaskog porekla stekli su svetsku slavu. Medu njima su porodica 
juvelira Bulgari, fudbalske zvezde Georgi Hadzi i Ilija Najdovski, filmski reziser Dan Pita i 



Ljubisa Georgievski, dramski pisac Branislav Nusic, pioniri balkanskog filma Milton i 
Jenas Manaki, i Evangelie Zapa koji je pomogao osnivanju moderne Olimpijade. 

DESET VLASKIH ZAPOVESTI 



Vlasi imaju svojih deset bozijih zapovesti prevedenih na svoj jezik. Publicista Bratislav 
Paunovic tvrdi da su i pre dolaska Hrista Vlasi ziveli nacinom zivota koji Hristos i 
prpoveda, dakle mirnim i tihim zivotom, posveceni sebi i svojim bliznjima, postujuci pre 
svega ljude bez obzira na njihova ideoloska opredeljenja. Bojaznost od raznih grehova 
zauzimala je centralno mesto u nacinu zivota davnasnjih Vlaha tako da i danasnji potomci, 
u planinskim podrucjima istocne Srbije svesrdno postuju roditelje, zivot u zajednici i 
preokupiranost porodicom. 



PyMyHMja 


CMwepeBO ro^yeauj,^^^ 


r^K 


nowapeHsu 


f KnaflOBO^^ 


v~» 


OfloibH 


MajflaHneK 


MunaHOEau 


)Kary6nLia 



HeroTMHO I 




Bop 


JaroflMHa 




KparyjeBau 


** 


Tiynpnja 


3ajenap / 




I E 


GPBMJA 


\ 


n 




] BjiaujKe TepnTopnje 



Vlaske teritorije istocne Srbije 



MAGIJA 

U recniku srpskog knjizevnog i narodnog jezika pise da je magija "natprirodna, tajanstvena 
moc, carolija, cudotvorstvo, vestina vracanja, bajanja". 

Magija je bitan pojam u vlaskom zivotu i obicajima te joj stoga posvecujem posebnu 
paznju. Sve ono u sta Vlasi veruju ima, na neki nacin, magijski karakter. 
Bajanje je sastavni deo caranja. Kao sto se cini ne mogu izvesti bez bajanja, tako isto se ni 
bajanje ne izvodi bez cini (caranja). Bajati znaci govoriti, caskati, fabulari, u cilju caranja. I 
latinska rec fascinare (ocarati, ureci) slicna je, po svom znacaju, toj nasoj reci. Isti smisao 
imaju i latinske reci incantatio (cari, magije); cantus magici (bajanje carobnjaka), carmen 
(carobne izreke). Rec bajanje potekla je od korena bha, sto snaci govoriti, fabulari, u cilju 
caranja. Od korena bha razvile su se kasnije i reci: bajka, bajukati, baju - baju (sto znaci 
uspavljivanje deteta u kolevci pod pesmom). Obajati - znaci omadijati nesto, tj. dati 
necemu neku visu zivotodavnu cilu ili moc. Otuda bajanje prelazi u caranje, jer putem 
bajanja carobnica "baca cini", cara, tj. cini ono sto drugi bez njenih moci nije u stanju. 
Bajanja se mogu razvrstati na ona koja se sprovode radi zdravlja, uspeha, ljubavi, skidanja 
cini i uroka. Gatati znaci domisljati se kod neceg nepoznatog, o tome sto moze biti. Rec 
gatanje potice od sankritske (staroindiske) reci "gad" (gadami), sto znaci govoriti. 



Dogovor sa Bogom i davolom. 

U vlaskom predanju ni davo nije tako crn kao sto ga predstavlja hriscanska religija. 



Odnosi coveka, sveca i ctavola u danasnjoj vlaskoj magiji ostaci su paganske mitologije, u 
kojima dominira dualisticki princip. Po njemu nema stvaranja bez sukoba suprotnosti. 
Kolika je moc magije Vlaha moze se ilustrovati i starim narodnim predanjem koje je u 
knjizi "Nas narodni zivot" zabelezio Tihomir Bordevic. Ona kaze da je Bog posle stvaranja 
coveka od zemlje poslao andela u vocnjak da pronade Adama i izvadi mu rebro kako bi od 
njega stvorio zenu. Srete ga davo i uze rebro da vidi kako je nacinjeno. Andeo se, medutim, 
strasno preplasi bozje srdzbe, brzo iscupa davolu rep i odnese ga Bogu umesto rebra. 
Pospan, Bog ne proveri sta je dobio vec rece "Neka bude!" i tako od davoljeg repa stvori 
zenu.Po vlaskoj tradiciji, kako konstatuje i dr Radenkovic, davo se ne javlja kao neprijatelj 
ljudi. 



Mitologija natprirodnih bica 

Mitologija Vlaha zanimljiva je koliko i starogrcka, a bogatija je, jer je mit stvaran i od 
zivotinja, bilja, prirodnih pojava pa i od ljudi. Ona je u stalnoj nadgradnji jer se i danas 
beleze pojave novih kreacija. Kad se u kuci rodi dete, kaze vlasko verovanje, odmah stizu i 
Sudenice, tri demona koje u prve tri veceri po rodenju bebe odreduju sudbinu za ceo njen 
zivot. Starija sestra Sudenica, po verovanju Vlaha, prelja je, koja od srebrnkastih niti prede 
vlakna dugog ili kratkog zivota. Zato je i narod zamislja kako sedi sa preslicom u rukama i 
prebira konce zivota i smrti ljudi. Ali time je posao odredivanja sudbine tek zapoceo. Predu 
treba sakupiti u sukalo, koje se kao cigra neprestano vrti. Zato srednja sestra pomaze da se 
preda slaze kako je zamisljeno i time tacno predodreduje kako ce ko u zivotu proci. I tek 
kada se niti spuste, najmlada sestra ih presece makazama i odredi kada ce ko i kako umreti. 
Sudenice su milosrdne kad covek u njih veruje, prizove ih i smatra da njihove odluke treba 
neprikosnoveno prihvatiti kao i tok zivota. Domacinstva u istocnoj Srbiji to i danas 
pokazuju drzeci u prva tri dana novorodencetovog zivota, upaljena svetla, a na stolu kolace 
i vino. Danas se u vlaskim krajevima ponude za sve tri sudenice daju u jednoj posudi. Pa 
kada ujutru zateknu nagriznut kolacic (a svi se ukucani kunu da se nisu segacili sa svojim 
najblizima) oni i ne znaju koja se posluzila. Ali imaju znak da su Ursitoare, kako Sudenice 
zovu na vlaskom, bile zadovoljne dok su odredivale kob novorodenceta.Po zapisima 
etnologa dr Slobodana Zecevica njima su nekad ostavljane po tri pogace premazane 
medom, case vina, kocke secera i jedan dukat. Svejedno jesu li se Sudenice posluzile ili ne, 
obred se zavrsavao tako sto bi pogace, ukoliko je novorodence musko, pojeli muskarci iz 
kuce, a ako je devojcica, odrasle zene. Zlato bi uvek ostajalo detetu i sluzilo bi po potrebi 
kao amajlija, a kasnije u zivotu kao beleg sa kojim radi vracara. 



Bica koja odreduju sudbinu 

Sve tri Sudenice, tvrde Vlasi, lice jedna na drugu. Obucene su jednodelno, u duge bele 
haljine, koje mogu da simbolizuju i jedinstvo tela, duse i duha. Zli demoni, takode bez 
deobe, odeveni su u erne odore. A covek nasuprot tim dobrim i zlim silama, kao nesavrsen, 
morao bi nositi odecu iz delova. Za malu decu preporucljivo je da to bude u znaku broja tri. 
Zato se za bebe, nejedinstvena ljudska bica sprema oprema koja sadrzi samo kapicu, 
benkicu i carapice. Sa zasticenom glavom, telom i nogama novorodence se izvodi pred ono 
sto ni jedno ljudsko stvorenje ne moze zaobici. Pred sud Ursiatora. Prisluskivanje odluke 
Sudenica, dok odreduje zivotni tok deteta, strogo je zabranjeno. Bas kao sto je slucaj i kod 
rimskog sudbonosnog trojstva Parke ili helenskih mojri. I Cajkanovic je zabelezio da je 
kazna za pronicanje u tajne htonskog sveta, smrt. Ali ako covek slucajno cuje sta je 
dosudeno detetu, proci ce bez posledica cak i ukoliko tajnu otkrije detetovim roditeljima. 
Jer moc Sudenica je ogromna i ljudi ne mogu ni pod kojim uslovima da suspregnu njihove 
prvobitne odluke. Snagu njihovih predskazanja pokazuje i prica koja se cesto pominje u 
narodu. Ona govori o coveku koji se zatekao u domu svojih prijatelja kada im se rodio sin. 
Cuo je odluku Sudenica da mladic na dan svoje svadbe padnu u dvorisni bunar i umre. 
Nakon vise od dve decenije, covek je ponovo dosao u kucu svojih prijatelja i zakovao 
poklopac na bunaru. Mladic je medutim za vreme svog svadbenog veselja osetio iznenadnu 
bol, dogegao se do bunara i pao mrtav preko poklopca. Zato kod Vlaha i danas kada nekoga 
snade neka nesreca ili neocekivana sreca, kazu: "Asa je ursat", sto znaci tako je sudeno. 
Ursiatore, te fatalne sudije, cetvrtog dana po rodenju coveka postaju olicenje milosnica. 
Imaju i moc da novorodence zastite od Babica, zlih demona i ne ustezu se da ih sprece da 
naskode majci i detetu. I tokom trudnoce i u prvih 40 dana po porodaju. Za razliku od 



Sudenica, Babice su, kako ih zamisljaju Vlasi, odevene u crno. Crnih dugih raspletenih 
kosa, sunjaju se po mraku. Koriste tamu da otmu nesto od bebinog rublja kako bi preko 
njega preuzeli svu vitalnu zivotnu energiju novorodenceta. Pri torn su vrlo lakomne, jer je 
snaga te enegije revitalizujuca i kod svih demona na visokoj ceni. 



Moci zloslutnih babica 

Valjda se zato recept za zastitu deteta od Babica ocuvao i do danas. I to pravilo se bez 
izuzetaka strogo postuje. Tako i najskolovanije majke u istocnoj Srbiji, ( koje se inace 
glasno suprostavljaju sujeverju ) bebin ves suse iskljucivo danju ili to cine uvece u 
zatvorenim lodama. Samo je razum modernog coveka ovom verovanju nasao drugi izgovor. 
Po njemu se razne bubice kojih u vazduhu ima leti, nocu sjate na svetlu belu boju. Ali zasto 
se bebin ves krije i tokom dugih zimskih noci kada insekti spavaju, pitanje je na koje nema 
odgovora. Oni nesto iskreniji i bez predrasuda pred dubokim iskustvom tradicionalne 
svesti, postuju obicaje i tvrde da se Babicama tesko staje na put. Ukoliko se u pomoc nisu 
pozvale Sudenice, koje su mogle da ih sprece na pocetku, radnje ovih demona tesko se 
ponistavaju. Preventiva kod Vlaha oduvek su bili: crveni koncic, koji se bebi vezivao oko 
ruke, svetlo i glas. U sobi porodilje i bebe, uvek je gorela sveca ili slaba sijalica, a po 
potrebi dezurali su i drugi ukucani koji bi polusapatom davali na znanje da su prisebni i 
spremni na otpor zlu. Jedan od najrasprostranjenijih nacina zastite je ogradivanje 
konopljom. Ova biljka opasana oko kreveta na kome boravi majka sa bebeom, dovoljna je 
zastita od Babica. Zle cini u torn slucaju rasteruje oporost konoplja. Sa druge strane Vlaske 
vracare za efikasnu zastitu smatraju nesto nezniju varijantu, koja podrazumeva da se prvih 
sest nedelja oko decije kolevke formira zastitni magijski krug. Svake veceri uokolo se 
posipaju brasno i kapljice mleka i dok se ritual izvodi tri puta izgovara se: "Cim se dete 
hrani time se i brani." Veliku moc u ovim prilikam, kazu Vlahinje, imaju i razne amajlije. 
Novorodencetu se strika poseban povoj od crvenog, belog i crnog konca. Crvenom bojom 
stvara se zastitni stit, bela simbolizuje cistocu deteta i njegovu nevinost, a crna utvrduje 
granicu izmedu onog sto je vracara probajala dok je strikala ili svetila povoj i mogucnosti 
da se nesto u njenim ritualima promeni. Rasprostranjena je i verzija sa vencem, koji se 
pravi od crvenog konca, na kome je nanizan beli luk. Okacen u sobu gde borave, on tera 
Babice i pored bebe stiti majku cija je cistota duha nakon velicanstvenog cina radanja, 
takode vrlo primamljiva za demone. Jos uvek je na snazi i ritual kupanja. Po verziji koju je 
zabelezio etnolog Vlahovic veruje se da dete do 40 dana treba kupati po dva puta dnevno. 
U vodu u kojoj se dete kupa treba dodati neku kap "molitvice", to jest vodice kojom je dete 
skropljeno u crkvi za vreme krstenja, srebrnjak i travke selena i bosiljka. Vracare nad 
vodom u koritu razmucuju zivo jaje, uz bajalicu koja se, kazu, ne "cita" samo radi lepote 
decije koze vec i zbog snage duha koju jaje kao simbol zacetog zivota prenosi na ljude. 
Metal je inace uz crvenu boju, beli luk i katran, vrlo jak zastitnik od urokljivih zlih sila. U 
to, sem Vlaha, veruju jos mnogi narodi nase civilizacije. Najdrasticnije mere u borbi protiv 
zla kod Vlaha su ipak bile metode skrivanja. Po torn nepisanom ali strogo postovanom 
pravilu ni dete ni majka 40 dana nisu napustale kucu. Taj broj kako je objasnila vracara 
Desanka Peric oznacava period kada je dusa na putu. I ima ista svojstva bilo da se radi o 
umiranju ili radanju. Zaboravljeni su, medutim, obicaji simbolicnog skrivanja, koje je 
zapisao dr Radenkovic. Ono podrazumeva provlacenje deteta ispod drske kotla ili kroz krug 
napravljen od veriga. Time je stvarana lazna slika da je dete otislo na drugi svet. Ovo 
varanje demona, medutim, moze, po kazivanju Vlaha, da ima kobne posledice, jer medu 
visim silama moze da se shvati i kao ritual sa stvarnom namerom. Zbog toga se cak i 
najvestije vlaske vracare suzdrzavaju da ga izvode. Jedini koji se do danas nije ocuvao u 
pozitivnom svetlu, ( kako su ga tumacili stari ) jeste ritual sa kravajcicima. U danasnje 
vreme vracare preporucuju svakoj porodilji, koja im se obrati za pomoc, da zaborave na 
jedan star i, kako se smatralo, vrlo lep obicaj primanja hlepcica, koji se u nekim krajevima 
naziva i kravaj. Jer kroz njega je, kazu one, moguce da zlo ucini cak i jedna priucena 
vracka. Dovoljno je pri unosenja hlepcica u kucu novorodenceta, ako se koja mrva istruni, 
da se to kasnije odrazi na detetovom telu. Ukoliko se pri mesanju kravaja doda malo 
kukuruznog brasna pridruzice se dete nekoj losoj grupi ljudi. A najgore je kada se hlepcic 
ponese pa se vrati, jer to znaci da se dete odvaja od srecnog braka ili poroda. 



Javljanje Velike majke 



Medu demonima, u cije postojanje Vlasi veruju, cini se, postoji i odredena hijerarhija. I u 
njoj (kako to vec i prilici jednoj od retkih tradicija koja se zadrzala na matrijahatu) vlada 
demon Muma Paduri - Velika majka. Muma Paduri pominje se jedino kod Vlaha. Olicava 
izuzetnu dobrotu i neizmerno zlo zajedno. Muma Paduri obozava zene, stiti ih po svaku 
cenu, a cesto je spremna da napakosti muskarcu koji na bilo koj nacin kinji njen voljeni pol. 
Muma Paduri je i sama cisto olicenje zenstvenosti. Po onome sto o njenom liku, karakteru i 
ponasanju u svetu magije govori Desanka Peric, ovaj demon podseca na Lilit, Crni Mesec, 
koja savremena astrology a pre svega vezuje za psihoanalizu. Price postoje o njih dve i 
slicne su, iako se vekovima raspredaju u potpuno razlicitim kulturama. Lilit boravi u 
dubokim vodama, na dnu mora. Samo ponekad izroni na povrsinu, ometajuci put 
brodovima, ili zaiskri na nebu, zraceci iz vasione energiju, kojoj ne moze odoleti ni jedno 
bice na Zemlji. Lilit tada unosi velike preokrete i novine u sve oblasti ljudskog delovanja, 
promene u gradanskom moralu, emocionalnim stanjima i u nacinu razmisljanja. 




Lilit 



Ona je, kaze legenda, prva Adamova zena, nacinjena, kao i on, od zemlje, ali je braneci 
prava svog pola, koji jedini ima snagu da nastavi potomstvo, posle zucnih borbi sa muzem, 
napustila raj i odmetnula se u demone. Mit kaze da ona u svakoj prilici staje na stranu zena. 
Jedino joj smeta Eva. Ne zato sto je u bozjem i Adamovom srcu zauzela njeno mesto, vec 
sto je sebi dozvolila da postane olicenje podredene i ugnjetavane. 

Lilit je dobila ime po hebrejki Lilah (noc) i njene osobine su, kao simbol svega sto ne ulazi 
u sablon drustvenih normi, pripisane iznenadnom astronomskom otkricu Crnog Meseca, 
koji je 21. septembra 1618. godine registrovao Picol. 

U svojim radovima o mitskim bicima istocne Srbije, dr Slobodan Zecevic govori o slicnosti 
Muma Paduri sa helenskom boginjom suma Artemidom, sestrom Apolonovom i kceri Zevs 
i Lete. Nekadasnje posebne pomane Muma Paduri jos uvek se vise puta godisnje zakazuju 
pored recica u Timockoj krajini. Na njima se okupljaju iskljucivo zene, kako bi joj prinele 
jelo, pice i u njenu cast palile svece. Sa sobom obavezno povedu devojcice i mlade 
devojke, govoreci im sto su one o Muma Paduri na istim mestima nekada davno cule od 
svojih majki i baka. "Muma Paduri je kraljica noci. Ima dugu kosu i nokte. I velike grudi. 
Hoda naga naokolo i opseda uglavnom mlade lose momke.Ljuta je i opasna, ali ce tebe, ako 
je prizoves, uvek stititi. I kad budes trudna i kada se porodis cuvace i tebe i tvoju bebu. Ona 
uvek pomaze zenama." Vlahinje u to zaista duboko veruju. Vrlo cesto, dok putuju i sede u 
autobusu, moze da se cuje kako nesto nerazgovetno mrmljaju sebi u bradu. Onaj ko sedi na 
sedistu do njih u mnostvu reci razazna da cesto pominju "Muma Paduri". 



Prizivanje demona 



Ceo sistem zenstvenosti, koji je kod devojaka u vlaskoj tradiciji jos uvek na visokoj ceni, 
zasniva se na prizivanju Muma Paduri. Ona pomaze da menstrualni ciklus dode ranije, bude 
sto kraci i bezbolniji. Zato zensko dete, kako je zapisao etnolog Petar Vlahovic, svoju prvu 



menstruaciju mora da prijavi odrasloj zenskoj osobi. Kasnije se automatski Muma Paduri 
stara i da zenska oblicija budu skladna i dovoljno privlacna za muskarca. Brine se da se 
odrzi trudnoca, da porodaj bude lak i da zenu, koja je nekada skoro obavezno prelazila u 
muzevljevu porodicu, tamo saceka duzno postovanje od svekra i svekrve. Muma Paduri 
brine i o plodnosti. Zena koja ne moze da zatrudni, po vlaskoj tradiciji, treba da pojede 
drugi cvet od jabuke ili bagrema, ili da 40 noci uzastopno otkljucava crkvena vrata. Ali se 
kroz verovanje ipak najvise provlaci vera u dejstvo caja od trave "jarba Muma Paduri". 
"Cista" zena (koja je pre toga izbegavala seksualne odnose) treba da, hodajuci pored 
sumskog potoka nade i sama ubere ovu travu. Dok je u potrazi za biljem koje, kazu, 
pomaze i kod nervnih bolesti, zena ne sme da izgovori ni jednu rec. Tek kada je nade, uz 
odredenu basmu i pomoc vracare, pravi napitak. Pa i kada ne zeli da rada, zena se ponovo 
obraca svojoj zastitnici. Dok izgovara tradicionalnu formulu u posteljicu od poslednje 
trudnoce ona stavlja zar pa sve to ugasi pored groba nepoznate osobe. A etnolog Savetija 
Grbic zabelezila je i obred u kome se u posteljici ugasi samo onoliko uzarka koliko godina 
zena pozeli da napravi pauzu izmedu dva porodaja. Devojka koja jednom uspostavi dobar 
kontakt sa Muma Paduri tesko da ce ikad biti ostavljena na cedilu, tvrde Vlahinje. I mada 
ovaj demon, koji se javlja iskljucivo u vlaskoj tradiciji, ne mari za muskarce, svojoj 
sticenici ce pomoci i ukoliko ova rodi musko dete. Da bi se ostvario kontakt sa Muma 
Paduri, dovoljno je, prica se, da devojka u vreme punog meseca izade napolje noseci u 
pojasu malo ogledalo. Bez svedoka, okrenuta ka svetlu, treba da se duboko zagleda u svoj 
lik sve do trenutka kada on pocinje da nestaje pred njenim ocima. Tako ona ulazi u svet 
duhova i prizivajuci Muma Paduri izgovara ime odredenog muskarca i zelju u vezi s njim. 
U isto vreme pokusava da docara njegov lik da bi se eventualno izbegla pogresna 
identifikacija. Po iskustvu danasnje mladarije u Timockoj krajini, ovaj metod mora da 
upali, a potpuna garancija u uspeh je prividenje, kada se nakon dubokog prodora u 
nesvesno, u ogledalu umesto lika devojke pojavi lik zeljenog muskarca. Preporucuje se i 
obred sa prstenom skinut sa ruke preminule osobe. Kazu da je dovoljno kroz njega samo 
jednom pogledati odabranog muskarca pa da magicna formula ("pomozi Muma Paduri da 
bude samo moj") vrlo efikasno zarobi srce onoga za kojim devojka pati. Kada imaju 
ozbiljan problem, bez obzira na sopstvene, Vlahinje, u pomoc prizivaju i vracare. Ona se 
transformise u nit koja vezuje Muma Paduri i devojku. Velika, Sumska majka, Muma 
Paduri zivi, kako joj i ime kaze, u sumi. Na svetlosne livade izlazi u svojoj dugoj haljini i 
raspletene kose, da bi cula pozive vracara ili devojaka. Ali je njena moc transformacije 
cesto njenu bozansku lepotu srozavala na izgled oronule babuskere. Najblizi saradnik 
Muma Paduri je Vodeni duh. Posebno leti, njih dvoje zajedno igraju i pevaju, a kada se 
opiju vrelim letnjim nocima, medu smrtnicima cak biraju sebi ljubavnike i grupno orgijaju. 





J t , 


^*>v. ! 


1 1 












r\ 








afe 


. 




^*T B 


^1 


J 





Muma Paduri 



Po predanju Muma Paduri je imala muza Padurioul i cerku Fata Paduri i Vlasi ih ovako 
zamisljaju: 




Padurioul 



Zamke Vodenog duha 

Vodeni duh je kepec, visine do jednog metra. U potpunosti podseca na viziju Snezaninih 
patuljaka, jer ga krase naduveni obrazi, duga brada do pojasa i crveni okrugao nos. Da ipak 
nije izasao iz sveta animiranog filma vidi se po njegovim usima i nogama koje su kao kod 
koza, i po rogu na vrhu cela. Vodenih duhova ima tacno sto. Predvodi ih Tartor. Vlasi ga 
nazivaju starcem ili - al batrn. Ostali 99 su njegovi pomocnici - aj mis. Tartor nosi bic, 
kojim kaznjava sebi potcinjene i hvata davljenike, odvlaceci ih na dno. Ali uz sebe uvek 
ima i bubanj kojim objavljuje novosti i priziva ih na njihovu godisnju slavu, koju narod 
naziva i Davolji dan. Ljudi su ga se ocigledno od vajkada bojali, pa kako je za Vlahe 
karakteristicno da nikad ne izgovaraju ime onoga cega se plase, naziv Tartor je do danas 
skoro zaboravljen. Sada ga radije zovu drak, sto znaci davo. Ime, medutim, nije promenilo 
verovanje. Jos se prica da Tartor u svim vodama ima podzemni stakleni hram i da je svaki 
utopljenik njegova zrtva. Kazu da Tartor ukoliko svoju zrtvu i ne uzme odmah, pozove je 
tri puta tokom noci i ubrzo je za tri dana ponovo primami. Oni koji se pozivu ne odazovu 
izbegnu instrukcije gde i kada treba doci. A ima i drugih, doduse retkih, koji svojim 
mislima ili cinovima uspeju da ga umilostive i ostanu zivi. Takvi medutim, tvrde vlaske 
vracare, padaju pod njegovu vlast i jos mu dugo sluze. Njih cesto prati sreca koja se nekada 
prekida iznenadom tragedy om ili velikom stetom u kuci. Vodeni duh, kao i Muma Paduri, 
moze da menja oblik Narod tvrdi da se on pojavljuje i kao dete koje place. U torn obliku 
zovu ga Drak. Slucajni prolaznik koji ga sretne, zeli da mu pomogne, ide za njim sve do 
prve vode i tamo se udavi. Vodeni duh je najaktivniji u julu. Stari Vlasi plasili su se i 
ogledanja u potok ili duzeg boravka na obali. Bezbednost od vode kod Vlaha osecaju samo 
oni koji su rodeni u subotu, jer se veruje da je to dan kada Tartor odmara i ljudi ga bas i ne 
zanimaju. 



Gospodar vatre Zmeu 



I dok je gospodarica zemlje Velika majka, Muma Paduri, a vode Tartor, vatrom vlada Zmaj 
ili Zmeu. On je pola zivotinja a pola covek, koji leteci para vazduh i oko sebe baca varnice. 
On je magijska ptica, spava u planinama i supljim bukvama. Zmaj je nastao od ribe ili 
zmije stare 40 godina, koju do tada nije ugledalo nijedno ljudsko oko. U zavisnosti da li je 
postao od muzjaka ili zenke, Zmaj i kao demon zadrzava isti pol. U toku noci obilazi 
naselja i medu ljudima trazi partnera. Kada nade ono sto zeli, momka ili devojku, ulazi u 
kucu i u momenta se transformise u prelepu osobu suprotnog pola. Sa odabranim ljudskim 
bicem provodi strasnu ljubavnu noc. Pre odlaska ponovo postaje zmijolika ptica i kroz 
odzak ili prozor nestane u mraku, dok oko njega na sve strane lete iskrice. Mladi koji su sa 
Zmeuom u ljubavnom cinu odmah se poznaju. Bledi su, iznureni i skoro da nikada ne opste 
sa osobom suprotnog pola. Svoju tajnu medutim ne odaju nikome. Sto iz straha da budu 



kaznjeni ili izrugani a ponesto i zbog samih cari i lepota ljubavnih dozivljaja. I danas se po 
zaseocima prica kako je neki mladi Vlah opstio sa Zmeuom. Zmaj bi uskakao kroz odzak, i 
u trenutku dok se spustao u svoje tajno ljubavno gnezdo uzimao bi oblik mlade vitke 
devojke. Duga plava kosa sijala je natprirodnim sjajem, bledo usko lice zracilo je neznoscu 
a zelene oci caklile su starscu. Mladic je bio lep i stasit. Svidao se mnogim devojkama u 
okolini. Ali iako je osecao da ta zena koja se ni od kuda stvori moze biti ljudsko bice, 
zaljubio se. Mislio je samo na nju i bio je srecan iskljucivo u trenucima dok su bili zajedno. 
Veza je trajala godinama i kako je vreme prolazilo on se samo na nju usredsredio. Svaki 
sekund bez Zmeua predstavljalo je za njega kobne beskrajne sate. Patio je a ista osecanja, 
videlo se to, gajilo je i to natprirodno bice. Jedne noci tek sto se u sobi svoje zrtve 
transformisao u lepu vilu, Zmeu je stavljen pred veliko iskusenje. Priznao je svom 
ljubavniku ko je, odakle dolazi i upoznao ga sa nekim tajnama tog potpuno drugacijeg a 
ljudima opet tako bliskog sveta. Nakon strasnih zagrljaja ponovo je morao da "obuce" 
svoju iskricavu kozu i ode. Kada je ostao sam mladic je shvatio: njegova zelja da uz 
voljenu zenu svako vece zaspi i da se svako jutro probudi nikad nece moci da se ispuni. 
Bolu nije bilo leka pa je to primetila i mladiceva majka. Posumnjala je da njen sin pati zbog 
natprirodne ljubavne avanture. Vec je godinama od bake slusala o mogucnosti da se u 
svaku odaju gde borave ljudi krisom uvuce Zmeu. Odlucila je da proveri i da preduzme ono 
o cemu se pricalo da jedino moze prekinuti slicne muke. Sacekala je sledecu noc i cim je 
kroz kljucaonicu u zagrljaju svoga sina videla nagu devojku, koja se tren pre toga izvukla iz 
zmajske odore, upala je u sobu i ukrala kosulju. Zmajski oklop ubacila je u vatru i spalila. 
Dok je na ognjistu koza lagano tinjala devojka je jos uvek u narucju svog voljenog 
izdahnula, a potom i zauvek iscezla. Mladic svojoj majci nikada nije oprostio ovaj cin. 
Ubrzo je i sam umro od patnje i jakih dusevnih bolova. A nakon toga celo je selo zadesilo 
veliko zlo. Prvo su kise potopile tek niklu psenicu, potom im je grad "obrao" kukuruz. A 
kada je dosla zima, led je okovao sva stakla njihovih kuca i u selo doveo veliku bolest. 
Teska epidemija pokosila je pola zitelja. Medu retkim koji su sve nedace preziveli bila je 
mladiceva majka. Ostala je sama u kuci. Molila se Bogu da je uzme ali joj zelja jos dugo 
nakon toga nije uslisena. U dugim vecerima sedela je sama i tek se tokom njih prisetila da 
je prilikom odluke da spali Zmajevu kozu zaboravila na drugi deo price koju joj je ispricala 
njena baka. Bila je to poruka da Zmeu jos zivi i ostavlja svoje potomke, jer sem neprirodne 
ljubavi od ljudi ne trazi nista. Cak sta vise stiti ceo kraj u kojem obitava, i od zemljotresa i 
od poplava i od jakog vetra. Bozanstva vazduha, vode i zemlje njegovi su prijatelji i nikada 
njemu - vatri ne bi naneli zlo. 



Demoni bolesti - Sumilor 

Vazduh je predstavljen u liku Sumirol. Sumirol ili Tetke, kako ih nazivaju na srpskom, je 
demon koji u liku tri starije zene u crnini nasrce na coveka citavog zivota. Cini to pre svega 
kroz razne bolesti, otimajuci mu snagu, i tako jaca poput gripa, boginja, kolere. 
Za sve vreme (pretpostavlja se da se radi o vise stotina godina) Vlasi ove demone zovu 
jednostavno Sumirol, a Srbi u istocnoj Srbiji, (koji su takode poverovali u njihovo 
posojanje i delovanje), jednostavno Tetke. Tacna imena ta tri demona nisu poznata. Neki 
etnolozi pominju Majku Duka kao prvu, najstariju i najmocniju od njih. Ali se taj podatak 
ipak uzima sa rezervom, jer kako je vec receno narod je od pamtiveka prezao da bi bilo 
kada izgovora imena onih koji cine zlo. Znaci ukoliko se neko i seca imena tri Sumirol, to 
ipak nikada nece glasno izgovoriti. Prica se samo da je neka zena odavno, u sred noci, srela 
tri Tetke u crnini. Uspanicena, sakrila se pod most. A one su se, gle slucaja, bas na njemu 
zadrzale i nesto tracale. Prestravljena Vlahinja morala je da ih prisluskuje i tako je otkrila 
veliku tajnu. Cula je kako se Sumirol zale da je sudbina umanjila njihovu moc, jer je i 
protiv najopakijih bolesti koje one mogu izazvati ipak dala lek. To su biljke avramasja i 
krstanjasa. Trave koje inace prepoznaju samo najobdarenije vracare. 



Vesele vile i ljute aljilje 

Vive su veoma vitke i visoke, obucene su u duge bele, ponekad, zelene haljine. Okicene su 
cvetnim vencem, krecu se u grupi i svakoga ko ih vidi omadijaju igrom i pesmom. Zive 
uglavnom u pecinama pa kad zatreba dovoljno je da im se pred ulaz u spilju donese votiv, 
pa da one skinu svaku bolest ili cini. Zato mnogi u istocnoj Srbiji i danas ostavljaju svoj 



beleg pred ulazom u Rajkovu pecinu kod Majdanpeka, bacaju novcic u Zlotskoj pecini kraj 
Bora, ili proveravaju pricu koju su mnogi zapisali da - Vive kad su ljute vode medusobnu 
borbu na Cmom vrhu, planini kod Bora. Energija koja se tada izdvoji zapara vazduh. Blagi 
letnji povetarac prerasta u oluju, zacas dotrce oblaci, sevaju munje i pucaju gromovi. I 
tesko onom ko se u tim trenucima nade medu razbesnelim lepoticama. To cine samo 
najhrabiji, muskarci omadijani njihovim sarmom i zene koje bi da preuzmu malo od 
njihovih moci. U pricama Timocke krajine ne pominje se mnogo slucajeva da Vive ljudima 
donose tragicne sudbine. Kazu zitelji Timocke krajine da Vive ne diraju ljude.Cak im i 
pomazu. Posebnu ulogu u zivotu coveka igrao je i vazduh i njegova najocitivija pojava 
vetar. Za Vlahe vetar je imao snagu ciscenja ali i kretanja. Zato su se mnogi magijski 
obredi razvijali na torn principu. Vetrovi i vihori su u prvo vreme smatrani samo 
prebivalistem zlih duhova. Njihova jacina bila je dovoljna da rasturi seno, odnese krov s 
kuce, zaplasi konja i druge zivotinje. Fijukanje je uvek povezivano sa stravicnim jecajem 
unesrecenih mrtvih dusa, koje nisu nasle svoj novi svet ni konaciste u njemu. Zato su se 
odredenih dana u godini, u prethriscanskom periodu, davali pomeni ovim stihijskim 
snagama. A sa ukljucenjem zitelja ovog kraja u hriscanstvo, za te prilike slavili su se sveti 
Vartolomej i sveti Jelisej. U arhaicno doba u vihor se zabadao noz, koji bi kasnije postajao 
krvav. A kad bi nastao kovitlac trebalo se skloniti i leci na zemlju jer je to bio znak da se u 
torn vetrovitom krugu bore davoli i Ale, sto bi za coveka koji se umesa moglo biti pogubno. 
U istocnoj Srbiji smatra se da kovitlac drema na Crnom vrhu, planini kod Bora. Kada 
zaduva, kazu ovdasnji zitelji, probudila ga je borba Viva i Ala. Sustanje hrastovih suma i 
visoke trave, koja se lomi pod vetrom, prikriva zvukove borbe a bela prasina stiti ovu 
divovsku bitku od ljudskih ociju. Kada im dosadi ta igrarija Vive i Ale izlaze iz kovitlaca, 
pretvaraju se u svatove i tako mame slucajne prolaznike. Ko se prevari i pridruzi im se, 
postane opsednut i zauvek je u njihovoj moci. Los je znak i kada vetar ili kovitlac sa Crnog 
vrha, nekome odnese kapu. Predskazuje, kazu vracare, skoru smrt. 



Kocijas Velikih kola Pakala 

Vlaska kosmogonija pominje samo jedno verovanje o nastanku sveta koje kaze da je Bog 
stvorio Zemlju, ravnu, bez brda i dolina. Sunce i Mesec su slobodno mogli drugovati kao 
brat i sestra. Ali jednog dana Sunce predlozi Luni (Mesecu) da se njih dvoje vencaju. Kako 
je stalno navaljivao, Luna na kraju rece Suncu da ide i pita Boga sta on o tome misli. 
Nakon dugog vecanja medu bozjim skupstinarima nastala je velika svada i netrpeljivost, i 
haos prpreti do tada urednom svetu. Bog se naljuti pa uze Sunce i baci ga prema istoku a 
Lunu prema zapadu uz kletvu: "Istim putem nikad da ne idete, nikad zajedno da ne budete, 
da se nikad vise ne vidite i nikada da ne razgovarate." Zatim na Zemlji napravi brda i 
doline, stvori sume i planine, a medu njima reke i jezera. Pored poznavanja sazvezda i 
glavnih zvezda, Vlasi imaju i jednu astrolosku figuru - Pakalu. Kocijasa Velikih kola, 
gospodara najcuvenijeg nebeskog sazvezda. Ta kola, koja mora da vuku volovi, iskrivila su 
se, jer je upregnute zivotinje uplasio vuk lupu. Pakala se medutim samo smeskao usled ove 
tragedije i od tada su i Vlasi naucili da se prema nedacama odnose sa strpljivim 
podsmehom. U njihovoj tradiciji mnogo je prica ciji je glavni junak Pakala. Vedar, 
optimista, mocan da se veseljem izbori protiv svake nedace. Zato se simbolicno sve 
saljivdzije nazivaju njegovim imenom. Pakala ima glavnu ulogu i u pricama koje se granice 
sa vulgarnoscu. On je simbol neverovatnih seksualnih potencijala. Iako se moze pretvoriti u 
bilo koje drugo bice ili se transformisati u zenu, Pakala uglavnom kada side na zemlju 
postaje snazan muskarac, koji izmedu nogu ima "tri budze povezane crvenim, zutim i 
plavim koncem". Dok ima strasne i nezaboravne ljubavne odnose sa zenama, Pakala u 
zavisnosti kojom budzom deluje, moze osemeniti cara - crvenim koncem, kralja - zutim a 
oficira - plavim. 



Ljudi sa vanculnim svojstvima 

Etnolozi koji su dugi niz godina proucavali verovanje Vlaha jugoistocne Srbije tvrde da je 
njihova mitologija raznovrsnija od mnogih koje su svojom zanimljivoscu preuzele primat, 
poput helenske, rimske ili egipatske. A opet, ona se ne moze jednostavno svesti na i danas 
uvrezenu podelu na vile i vestice, u kojima se olicavaju dobro i zlo. Vlaski mit barata 
demonima i bozanstvima i smrtnim ljudima, koja su svoja natprirodna svojstva stekli za 



zivota ili posle smrti. Prvi, Velika majka - Muma Paduri, Vodeni duh - Tartor i Zmaj - 
Zmeu su, sudeci po izjavama danas aktuelnih vracara, bica nastala iz arhaicnih verovanja u 
svemoc same prirode. Oni su potpuno prehriscanskog karaktera. Njima uz rame stoje 
Sudenice - Ursiatore, gospodarice zivota i smrti, Sume - Tetke, demoni koji uticu na bolest 
i zdravlje ili tok zivota, i Vile - Vive i Ale - Aljilji, koji mogu ali se bas i ne trade da se 
mesaju u zivot coveka. Sa druge strane, ljudi sa natprirodnim svojstvima su bica ciji se broj 
stalno uvecava tokom vremena. To su vampiri, talason, cudotvorne bebe, vanbracno dete i 
bica vezana za verovanje o krstenim i nekrstenim danima. 



Opasna bica iz nekrstenih dana 

Mit kaze da nekrsteni dani padaju u vreme od Bozica do Bogojavljanja. Tih 12 dana zemlja 
je posebno "otvorena" za duse mrtvih, koje izlaze iz svojih podzemnih svetova i borave u 
ovome. Prodiru iz duboke tmine i obicno se nastane na kucnom pragu ili dovratku zivih, a 
ponekad i na samom krovu njihovih kuca ili u dvorisnim bunarima. Zato je i dobro, tvrdi 
narod, da se pre izlaska iz doma, polaska na putovanje, pre umivanja ili pijenja vode, svako 
jutro u ovom periodu ocita molitva ili da se nekom bajalicom odvrate zle sile. 
U suprotnom ljudi padaju pod uticaj raznih bica. Dejstvuju pre prvih petlova pa u vreme 
nekrstenih dana nije preporucljivo putovati nocu. Nekrsteni dani nisu pogodni ni za radanje 
niti za umiranje. Mrtve ni nakon 40 dana ne primaju na onaj svet, deca zaceta u vreme od 
Bozica do Bogojavljanja mogu postati zivi vampiri a rodeni za nekrstenih dana bolesni su i 
slabasni. Misli se da svi takvi ljudi ubrzo i povampire. 

Posebno je opasno ako u ovom periodu umre nekrsteno dete, koje za zivota obredom 
krstenja nije steklo svoje mesto u ljudskoj zajednici. Kako nisu ni ovde ni tamo, nekrsteni 
lutaju izmedu, nevidljivi su i uglavnom se samo cuju. I to kako jece, placu, drece. Medu 
Vlasima vlada misticna bojazan da bi se ovakva deca mogla osvetiti zbog ovog propusta 
odraslih pa da u vreme nekrstenih dana nanose pakost malim bebama, koje su imale vise 
srece i paznje zajednice i roditelja, nego oni. Odbrana od mrtvorodene dece u vreme 
nekrstenih dana kod Vlaha je prvenstveno obred njihovog sahranjivanja. Pri iznosenju iz 
kuce za pokojnikom treba izbaciti svu vodu. A opreznost se mora pokazati i dok povorka 
prolazi pored potoka ili bunara, kako se dusa preminulog ne bi negde usput sakrila. 
Nekrstena deca ne smeju biti ukopana na postojecim "regularnim" grobljima. Ona dobijaju 
svoj posmrtni ritual na sahrani, bas kao i drugi koji su preminuli neprirodnom smrcu i 
samoubice. Ali ne i mesto na groblju, inace rezervisano samo za clanove odredene krstene 
zajednice. Jer bio bi to veliki rizik da se neciste sile dovedu na ovaj svet. 



Moci vanbracnog deteta 

Vlasi ocigledno misle da deca uopste imaju velike moci. Medu svim demonima koji nastaju 
od ljudi Vlasi za najjace smatraju dete rodeno van braka. Za razliku od drugih sredina gde 
se malisanu, kojem se ne zna otac, odmah pridoda oznaka "kopile", kod Vlaha su 
vanbracna deca nesto vrlo blisko polubozanstvu. Deca rodena u braku, misle Vlasi, duznost 
su i obaveza. A vanbracno dete je usud. Uglavnom zaceto u zarkoj ljubavi i strasti. Zato i 
danas Vlahinje obdarene da lece i proricu preporucuju da se noktic ili pramen kose 
vanbracnog deteta uvek nosi sa sobom kao amajlija, a da se njegovo ime priziva u nevolji, 
narocito protiv opsena od bezoblicnih stvorova kakvi su Vodeni duh ili Zmaj. Jos jedno 
zanimljivo verovanje Vlaha je i mogucnost rodenja cudotvornih beba. Za njihovu sudbinu 
odgovorne su Ursiatore i Babice - dobro i zlo iz sveta natprirodnih bica. 



Cudotvorne bebe 

Tradicija u istocnoj Srbiji kaze da je dete sve dok se nalazi u majcinoj utrobi, andeo. 
Ljudski lik dobija tek po rodenju. Ali ako na svet izade obavijeno kosuljicom koja ga je 
hranila u stomaku, to je znak da je novorodence sa sobom na ovaj svet ponelo i neka 
natprirodna svojstva. Dete koje se rodi u crvenoj kosuljici donosi srecu sebi i okolini, ili 
ima urokljive oci iz kojih izbija unutrasnja moc. U suprotnom dete je povuklo svojstva 
vestice i mogucnost da menja oblike i u druga zla bica. Ali nezavisno od boje, deca rodena 
sa posteljicom, tvrde Vlasi, po pravilu su vidovita i ni jedna visa sila ne moze da im naudi. 



Pupcana vrpca dobro stiti i usivena u decju odecu ili stavljena u medaljon, od kog se niko 
ne valja odvajati. Cak i kad odrastu pupcana vrpca cuva ljude od svih malera i nesreca, 
veruju Vlasi. Ovako jaka vera u pupcanu vrpcu pravda se obrazlozenjem da ona nosi 
umnogostrucenu energiju. Na njoj su tri kapi krvi - jedna od majke, druga od oca i treca od 
samog novorodenceta. Kada se one sasuse sa sobom ponesu svu moc ova tri zivota. Zato 
treba strogo paziti da se vrpca ne izgubi, jer ce se tako izgubiti i covekova dobra sreca. A 
tada ce on nesrecan lutati, ne znajuci sta ce sa svojim zivotom. Menjace poslove, zene, lose 
ce se slagati sa svojim najblizima i bice usamljen. Nemir ga nece napustiti cak ni na 
drugom svetu. Jer spokojstvo preminulog se, po nasim obicajima, i na kraju overava tako 
sto se on sahranjuje zajedno sa pupcanom vrpcom, s kojom je dosao na ovaj svet. 
Verovanja, po kojima cak ni Sudenice ne mogu da uticu na sve okolnosti, niti da in 
predvide, vezuju se za stav o usudu. A on kaze da za rodenje postoje srecni i nesrecni dani i 
da sudbina coveka zavisi i od toga. Najbolje prolaze oni koji su rodeni u subotu i nedelju, 
jer imaju moc da upoznaju natprirodne sile i ovladaju njima. 



Krstenje i vezivanje dece 

Krstenje deteta kod Vlaha je dogadaj u zivotu coveka koji je samo nesto malo manje bitan 
od rodenja i prvih 40 dana zivota. Krstenje se kod Vlaha izvodi nezavisno od hriscanskog 
krstenja u crkvi, na koje pripadnici ovog naroda idu obavezno. Ali posle obreda kod 
svestenika, koji garantuje da detetova dusa nece nakon smrti lutati sa nekrstenima, te da mu 
se ime nece zatreti, jer je registrovano i pred ljudima i pred Bogom, izvodi se i 
tradicionalan obred. U njemu obavezno ucestvuje i kum, koji detetu odreduje ime i zaduzen 
je da prati vazan ritual prvog sisanja. Suplji kolac koji on donosi stavlja se detetu na vrh 
glave. Kroz rupu oblog kolaca provlaci se po jedan pramen sa temena i cela deteta, iznad 
desnog pa potom i levog uha. Prilikom odsecanja pramenova javno se saopstava ime deteta 
koje su do tada znali samo kum i svestenik. Po saznanjima Vlahovica ovaj kolac sa kosom 
se stavlja na jabuku i simbolicno nastavlja tradiciju prinosenja zrtve precima, kojima se u 
kulturi vlaskog etnosa pridaje velika cast. Samo se kolac koristi kao zavet umrlima, dok 
detetova kosa sluzi za drugi deo rituala. Ona se lepi voskom od sece, zajedno sa crvenim 
koncicem (kojim su premerena visina deteta i rasirene rucice) i stavlja se zatim u flasu sa 
vodom. Nakon bajanja grancicom od bosiljka i gasenjem uzarkom uglja, ta vodica daje se 
majci da njome sledeca tri dana prska dete, sebe i prostoriju u kojoj beba boravi. Kada se 
vodica istrosi, pramen se vadi i detetu zavetuje kao amajlija, dok se flasa sa bosiljkom nosi 
na reku. I to treba da ucini majka, jer kraj ovog visednevnog rituala je vazan za otklanjanje 
mogucnosti da detetova duhovna energija tokom zivota bude "vezana" necastivim silama ili 
mocima neke druge vracare. Majka treba da opkoraci potok u suprotnom smeru od 
njegovog toka. Kada tri puta izgovori formulu kojom odvezuje svoje dete, baca flasu sebi 
iza leda da zajedno sa vodom otece i ono sto je bilo zatvoreno u staklu. U nekim selima 
pramen kose koristi se i na drugacije nacine. Kada se baci u polje zeli se da dete bude 
rodno. Kad je ostavljeno pod drvetom sa crvenim plodovima treba da donese radost. Mnogi 
kosicu neopazeno pospu i u seoskom kolu, tokom neke svetkovine. Time se detetu u 
budu'nosti obezbeduje veselje. A ukoliko se kosa ostavi u skoli ili nekoj visokoj ustanovi, 
po prici vracara, dete ce tu raditi kada odraste. Kosa se prvi put sisa obavezno tokom 
neparnih godina zivota, u prvoj, trecoj ili petoj. Nakon toga se sa par dlacica izvrsi neki od 
navedenih rituala, a drugi deo se sacuva u vosku ili se uvalja oko dukata. Tako upakovana 
kosa obicno se ostavi na najvisu gredu kuce. Verovanje kaze da se time dete kada odraste 
zadrzava u domacinstvu. Obezbeduje mu se dugotrajnost i stabilnost kao sto je i sama kuca. 
U svakom slucaju, dok dete ne odraste (dok muskarac ne stasa za vojsku a devojka za 
udaju) kosa pod gredom obezbeduje srecu i spokojstvo. 



Bica zalutala izmedu dva sveta 

Muronj je vampir, covek koji posle smrti nije nasao mir zbog zla koje je cinio, i zato oseca 
neodoljivu potrebu da deluje u materijalnom svetu. To uznemirava njegove bliznje, pa su 
vlaski obicaji prepuni rituala kojima im se ukazuje pomoc da se oslobode greha, sto su ga 
pocinili za zivota, da vrate svoje dugove i umire svoju nemirnu dusu. Ali postoji i drugi 
mnogo cesci i opasniji cinovi vampirisanja. To su ljudi koji su umrli iznenada bez svece, a 
njihovi najblizi im nisu posebnim pomanama i ritualima pomogi da na drugom svetu nadu 



pravi put. Vampir postaje i onaj kojeg je, dok je mrtav lezao na odru, preskocila neka 
zivotinja (obicno macka) ili covek. Opasnost postoji cak i ukoliko je preko pokojnika nesto 
preneto. Dusa ovako preminulih ne odvaja se od tela. Ne odlazi na onaj svet vec prvih 40 
dana luta uzimajuci cas svoj stari oblik, cas se transformise u pticu ili neku drugu zivotinju. 
Nocu dok svi spavaju ona pokusava da sazna sta joj se desava. Besomucno juri ulicama, 
sedi na obliznjim raskrscima i niko ne moze da dokuci iz kog pravca je dosla i kojim bi 
putem trebalo da pode. Preminuli zariju svoje glave u prozracne, vec omlitavele ruke i 
dugo, scucureni pored nekog siprazja razmisljaju. Obuzima ih prvo tuga, potom ocaj a onda 
bes. Sudbina ih je stasno kaznila. Neki se nikada ne snadu a oni koji se dosete gde im je 
stari dom, vracaju se u njega. Lupaju po prozorima, ulaze na tavane i sve skripuce i pucketa 
dok oni "hodaju". 



Snaga zivih zazidanih 

Vlasi veruju u jos jednu vrstu vampira, zvanog Talason. To je jedini vampir koga iskreno 
zele u svojoj blizini. Oni se, nazalost, zbog nacina na koji je ovo natprirodno bice nastajalo, 
vise ne umnozavaju. Postoje jos samo oni zaostali iz proslih vekova. Talasoni su demoni 
nastali od ljudi koji su zivi zazidani u neku gradevinu. Po prici Vlaha, ranije je to bila 
dobrotvorna zrtva. Stari ljudi, kada bi videli da smrt neumitno dolazi po njih, sami su terali 
svoje potomke da grade kuce u koje bi ih zive zazidali. Ubrzo posle toga covek umire a 
njegova dusa ne odlazi na onaj svet u klasicnom smislu, vec ostaje vecno bdijuci nad 
gradevinom i stiti nju i sve koji u njoj zive, od zla. Mit kaze da su takva zdanja zauvek 
zasticena od bilo koje vrste nevolja kao i od drugih demona i natprirodnih stvorenja. Vlasi 
ocigledno pate za Talasonom. Ali prilagodeni civilizaciji u kojoj zive ipak se odricu ove 
egzibicije. Umesto toga pribegavaju ritual sa senkama. Dok se udara temelj kuce najstariji 
ukucanin ostaje sve vreme na gradilistu. Menja svoj polozaj prateci putanju sunca. I senka 
njegovog tela uvek je cela u vlaznom, tek izlivenom, betonu. Misli se da i to pomaze, 
posebno kada onaj koji je zrtvovao svoju senku umre. 



Lov na vestice 

Jedino verovanje za koje se, sem sporadicnih slucajeva, moze reci da je iscezlo iz vlaske 
tradicije, jeste ono o nastajanju vestica. Narod kaze da je vestica zena koja se, sluzeci 
davolu, naoruzavala mocima i cinila zlo gde god je stigla. U ponoc ona bi postajala 
nevidljiva i na metli letela okolo, dovodeci ljude u veliku nevolju, cineci stetu stoci i na 
imanjima. Zapis sacuvan u Timockoj krajini iz 1811. godine kaze da je Karadorde u 
Gurgusovac (danasnji Knjazevac) poslao vojvodu Antonija Pljakica. Pljakic je u svom 
izvestaju napisao da je pohvatao sve trazene odmetnike. Ali se pohvalio i da je usred 
Gurgusovca ispekao jednu zivu babu, jer je narod optuzio da je vestica. Ovo je poslednji 
zapis koji svedoci o spaljivanju zena ovog kraja. 



Rusaljke 

U Dubokoj i Sevici u Zvizdu svake godine o Duhovima padaju u zanos, u stanje zamiranja, 
u trans iz koga se dizu putem rituala jedne prastare religije. To su rusaljke (rusalje). Isto 
biva i na zavetini u Brnjici (blizu Golupca) u cetvrtak i u Neresnici u nedelju posle Duhova. 
To su takozvane male rusaljke ("Rusalje mis"). Rusaljke znace praznik Duhova ali i samu 
padavicu (padanje u zanos, trans), koja po tvrdom uverenju svih seljaka ovog kraja 
posledica useljenja duhova, vila, koje na dan Duhova naidu na zensku osobu i prouzrukuju 
njen pad, propracen cudnim jaukanjem. Uz strasni vrisak ("neljudski krik") i lelek zenska 
osoba se odjednom kao sveca padne na zemlju, biva potpuno besvesna za dogadjaje kulta 
koji se oko nje odigravaju a organizam je ukocen, kao mrtav, jer ni najmanje ne reaguje na 
zabadanje lekarske igle ispod noktiju. Stanje je zaista cudno i u najvecoj meri zagonetno. 
Ne samo nasi lekari, vec i neki strani naucnici, kao doktor G. A. Kipers-Sonenberg iz 
Berlina , koji su ovde dolazili, nisu mogli nista pozitivno da utvrde zbog cega dolazi do 
ovog padanja... Rusaljke (koje se u nasim spomenicama pominju jos u XIII veku) svakako 
su u dubokoj genetickoj vezi sa prastarim verovanjem u zagrobni zivot. Mozda su ovde 
poslednji tragovi vere u pripremeno nadahnuce iz kulta Kibele, - velike majke bogova. 



Naziv Rusaljka dosao je izgleda od latnske reci rosa (ruza), jer se padanja desavaju u doba 
kada je najcvetnije i najtravnije kada se i padalice ("Rusalke") polazu na zelenu travu 
najmanje na tri mesta uz vrsenje kulta i zatim podizu "iz mrtvih". . . 

Vera Dubocana i Sevicana u zagrobni zivot zaista je velika sto se vidi pri samom davanju 
"pomana" koje i jesu uvod kultu padanja u trans. Pomane (dace) pocinju u 2 sata a padanje 
u zanos oko 5 sati po podne. Na crkvenom imanju, gde crkve nema a gde je prvi put 
podignuta zvonara stoje poredani stolovi sa raznim jelima, koje se daje za dusu umrlima. 
Tu su: kvasan hleb, ukrasen mnogobozackim znakom krsta i "zmijama"; pogaca "azima" 
(od grcke reci, sto znaci presan hleb), proja, so, vino, rakija, pecenje, ofarbana jaja, koljivo 
i vostana sveca, savijena na kolut, koja stalno gori. Tu su neminovno i strukovi belog luka 
("usturoj") koji rastura zle duhove... Cini se pomen mrtvim dusama i razgovori sa mrtvim 
dusama su veoma ozbiljni kao pred svetim pricescem. Pojedine porodice dolaze na mesto 
zavetine i vec unapred znaju da ce neko njihovo dete pasti u zanos i zele da se to dogodi na 
svetom zemljistu, gde se kult padanja u zanos i vrsi uz narocite magicne radnje iz prastarih 
vremena. "Vlasi" (u samoj stvari medu starosedeocima ima mnogo "Kosovaca", sto 
svedoci njihova gornja haljina, "doramce", ukrasena kolutima) su narod, koji provodi tezak 
zivot, koji nam izgleda glup, ali koji je u stvari daleko blizi zivotu, istinskom zivotu, punom 
tajni, drazi i zanosa. Kroz silnu veru iako dosta primitivnu, oni dokazuju daje njihov zivot 
osmisljen i da sa verom u zagrobni zivot cini jednu nerazlucnu i organsku celinu. Duboka 
je usled Zvizda. Ona je na domaku zlatonosnog Peka i pecine sa kojom je u vezi i legenda o 
kraljicama, puna carobne mistike. Jos je zivo predanje o dvema kraljicama koje su se tu, 
pred pecinom pobile na dan Duhova, te je jedna pri smrtnom padu proklela Dubocane i 
rekla: "Da Bog da, kako ja ovde pala tako i svaki iz ovog mesta o ovom danu da pada!" 
Ispod pecine izvire Dubocka reka u kojoj se kao na Jordanu vrsi lecenje i zapajanje rusaljki. 
Sa svoda pada po koja kap vode, ali na Biljni petak ("Vinjera bujedzor") sa jednog mesta 
kaplje kap po kap samo tog dana. Polja u Zvizdu su puna klasja.I nije nikakvo cudo sto o 
Duhovima u sevdahu karabasi i lautari jedino pevaju o mirisu sena i ljubavi ("d dragostja"), 
koja je ovde u vezi sa pozudom i elegijom: 

"Bace v'ntu prst face 
Mja dus un miros 
Miroase la florj d' f n 
D' la m'ndra mja d'n s'n..." 



Duva vetar preko poljane 
I nosi mi neki miris 
Mirise mi na cvece iz sena 
Od moje je drage iz nedara. . . . 

Cim je rusaljka strasno jauknula i pala, kao sveca, na zemlju, odmah je uhvate za ruke i 
cvrsto drze da se za vreme napada ne bi gruvala i ubijala, jer je u stanju da cuda ucini 
svojom iznenada velikom fizickom snagom, koju je pod uticajem duhova dobila. Oci su joj 
zatvorene kao u mrtvaca a ruke grcevito stegnute u pesnice. Ponekad i pljuje na prisutne. 
Narod vice: "A luvato rusalji!"- sto znaci: "Uzeli su je duhovi! Udose duhovi u nju!..." 




Padanje u trans 



Narod veruje da ih odvode "vlve" t.j. vile. Njen pad se mahom naslucuje od njenih 
ukucana, koji je prate da joj pri padu budu od pomoci i nadu "kraljeve", "kraljice" i 
karabasa (gajdasa), koji ce je povratiti u zivot , jer je ona vec kao pravi mrtvac i u stanju 
anestezije, ni najmanje ne oseca ubode igle, koji joj se cine ispod noktiju na ruci. Kao da je 
99% mrtva i samo 1% u zivotu. Posle pada rusaljke nadu se odmah tri muskarca. To su "tri 
kralja" ("trej krejicari"). Isto tako se nadu i "tri kraljice" ("trej krejice"). To su tri mlade, 
lepo obucene devojke. Njih sest se uhvate u kolo i u igri obilaze rusaljku, a karabas, 
duvajuci u mehove stalno svira cuvenu, prastaru i zalosnu melodiju rusalja ("k'nciku d' 
kraj"), starajuci se da je carobnom moci muzike razbudi. Izmesani "kraljevi" i "kraljice" 
stalno cupkaju oko pale i time joj "bolest odigravaju". Prvi "kralj" ("al m'j mare krejicar") 
drzi u rukama noz (nekada verovatno jatagan) sa belim lukom, pelinom i belom radom 
("romanjica"). Noz je ovde svakako trag zrtvenog noza sa crnim koricama koji se pominje 
u starim spomenicama. Beli luk se uzima u nameri da se rasteraju zli duhovi. Prvi "kralj" je 
ovde najvaznije lice. On izvodi ceo ritual. Od njegove umesnosti zavisi i trajanje nesvesnog 
stanja, koje traje obicno jedan sat. Oko rusaljke se obicno vodi misticko kolo na tri, pet ili 
devet mesta, dok ne ustane. Njoj "kraljevi" i "kraljice" pevaju i izgovaraju mistcne reci, 
kojima je cilj da je podignu sa zemlje, ali ciji je skriveni smisao prilicno izgubljen u toku 
vekova. Tacan teks reci koje spasavaju a koje su nasi ispitivaci uvek pogresno zapisivali 
(zbog nepoznavanja rumunskog jezika) glasi: 

"Op sa, jar asa! 
S 'nk' odate jar asa! 
Asab'la, jar asa! 
S' d'ngure ej! 
Asab'la eeej!" 

U prevodu glasi: 

"Op tako, opet tako! 
Jos jednom opet tako! 
Tako bela opet tako, 
I iz usta ej ! 
Tako bela eeej!" 

Tim recima se svakako zeli da se rusaljka probudi iz besvesnog stanja i da jos u stanju 
transa saopsti neku istinu s one strane groba. Tada je prvi "kralj" plasi nozem, zamahuje na 
nju strukom belog luka, pelina i bele rade i poziva je: "Ajde!". U stanju transa rusaljka kao 
da oseca stalni jecaj karabaseve cudne muzike, jer pokatkad kao da razvlaci usne u osmeh. 
Kad se posle odigravanja na trecem mestu (ili na najdaljem devetom) vec pocinje po malo 
svest vracati, onda prvi "kralj" sa mesavinom prezvakanog pelina i belog luka u ustima 
poprska po lieu, ustima i ocima, ona se usled jakog mirisa tog bilja jos vise osvesti.Tada je 
nose niz poljanu dubockoj reci, koja se probija kroz selo kao zmija i koja je od crkvenog 
polja udaljena 60 - 70 koraka. Tu je opet obigravaju "umivaju" i zapajaju vodom koju prvi 
"kralj" zahvati iz reke i spusta niz korice noza (jatagana), i koju drugi "kralj" uzima u sake i 
njom tri puta poprska rusaljku. I za divno cudo, ona posle toga umorno otvara oci i 
ozivljuje. Ali se nicega ne seca sta je s njom bilo ("amnezija"). Dubocka reka je kao Jordan. 
Ona zaista ima magijsko dejstvo. Pomocu njene vode se zaista povracaju ponovo u svest 
padalice. Veliku misterioznu moc narod pripisuje i muzici karabasevoj. Jecaji karaba 
("svirila") zaista imaju carobnu moc. Ona tako obuzima dusu coveciju da njena melodija 
dugo i dugo ostaje u njegovoj memoriji. Mozda svecani i zalosni jecaji karaba izgledaju 
rusaljci u transu, ne kao neki prazni zvuci, vec kao zvuci koji dolaze iz neke vise sfere. Kao 
izlivi vecite harmonije, kao glas Duhova. Stanje transa (zanosa) rusaljki kao da je zaista 
neposredno opstenje s Bogom. Narod veruje da melodija rusaljka: "K'nciku d' kraj", 
svojom bozanskom moci budi i u svest vraca: "Karabe razgovaraju sa duhovima!". I frula 
je carobna a kamoli karabe. Dubocke rusalje su toliko stare, koliko i kolac sa 
mnogobozanskim znacima i svakako su u vezi sa prastarim kultom zreceva iz Indije i 
Haldeje, kada je narod pomocu njene mudrosti (kastinske tajne) odrzavan u veri u zagrobi 
zivot. Za vreme transa i dubocke rusaljke su kao mrtve. Ni one ni najmanje ne reaguju na 
ubod igle. Nasi lekari su ovu tajanstvenu pojavu, koja je neposredno metapsihickog 
karaktera potpuno zanemarili. 

Dr. Milorad Dragic je nesto dublje zasao u istrazivanje. On smatra ovu pojavu, kao "pojavu 
kolektivne, etnicki funkcionalne nervoze na religioznoj osnovi". I zaista, ovde je trans, van 



svakog protivljenja, na religioznoj osnovi. Nase rusaljke, slicno somnambulama, svojim 
duhovnim ocima (jer su telesne mrtvacki zatvorene) kao da vide ono sto mi obicni ne 
vidimo. Cuvene rusaljke dolaze u transu i do cudnog dara proricanja. Onu su obicno vise 
puta padale u zanos te su i odabrane za buduce vracare i carobnice, jer su u stanju da u 
transu vide i govore sa mrtvima. Na taj nacin, rusalje su u vezi sa nekromanijom, koju 
dosad nasi ispitivaci nisu uocili. U dubockom kultu postoje realni tragovi prastare 
nekromanije. Padanjem u zanos dubocke rusaljke su na ivici ovog i onog sveta i one nad 
ponorom svog zivota placu i pominju mrtve rodake i poznanike i zapevaju za umrlom 
decom. Svojim govorom i ponasanjem one predstavljaju posrednike izmedu zivih ljudi i 
dusa umrlih. Ova veza izmedu padalica i umrlih predstavlja veliki interes za rodbinu i 
narod. Jer tada se oko padalice sakupi porodica umrlih predajuci joj u ruke razne ponude 
(kolace i slicno), koje ona u kontaktu sa dusama umrlih simbolicno predaje umrlima. 
Okupljeni narod na zavetini ih rado i pazljivo slusa, jer tako saznaje mnoge stvari o 
njihovim pokojnicima na onom svetu. Duhovno uznemirenje kod njih pocinje jos od 
Spasovdana a narocito od cetvrtka pred Duhove i one unapred znaju da ce pasti u 
neispitani, misteriozni zanos. Sta vise i roditelji slute, koje ce im zensko dete iz kuce pasti. 
Mnoge padalice i danas odlaze u manastir Gornjak i Tumane i tu traze lek. Vredi spomuti 
da padanja vise ima kada je toplo vreme. Jedna rusaljka je u zanosu na onome svetu videla 
mnoge neobucene i osuduje njihove zive pretke jer za pomene nista ne udelise. 
Za vreme samog transa neke rusaljke strasno i bolno jaucu; neke pevaju i samo neke, koje 
su dugo godina padale u zanos proricu. Pojava rusaljki u Dubokoj je jedna veoma cudna i 
komplikovana duhovna pojava, na koju su tokom vekova delovali mnogi uticaji. Ona je 
citav kult, na kome se jos vide tragovi neke prastare religije. Mozda je i strah od umrli 
dejsvovalo na stvaranje ovog kulta. Ona je u vezi sa sugestijom i autosugestijom, koju 
potencira i vera da se zbog ubijene kraljice greh mora iskajati. Padanje u zanos lici na 
epilepsiju. Lici i na histeriju, ali je ovde ukocenost i mrtvilo daleko vece. Zanos je 
orgijastickog tipa, ima ekstaze. Pojava skrivene moci vidovitosti, proricanja i nekromanije 
dokazuju da je ovde u pitanju stvar metapsihicke prirode. Na osnovu neodoljive religije cini 
se u Dubokoj pomen mrtvima na cisto kultnoj osnovi; rusaljke zatim padaju u trans da bi se 
ponovo vratile u ovaj svet, koji sa onim transcendentnim cini jednu nerazlucnu celinu. 



GLASNICI ZIVOTINJSKOG SVETA 



Kukavicje suze 

Iz zivotinjskog carstva vracare kao posebne saveznice svoje magije izdvajaju ptice. Kazu 
da njihov jezik moze nauciti svako ko ih pazljivo slusa. Prepoznatljivo "kuku", svrstalo je 
kuakavicu u jednu od retkih vrsta koja u svim zemljama ima isto ime. Kod Vlaha kukavica 
ima vrlo visok rejting. Zbog toga je, kao ni rodu, nikad ne ubijaju. 

"Ko zna da je cuje, mnogo ce nauciti", kaze Desanka Peric i svoje znanje koja je dobila od 
tri Marije iz sna, prenosi ovako: "Onaj ko cuje kukavicu sa istoka pozivece srecnu godinu, 
a kome kuknjava stize sa zapada neka se malo presabere. Manje neka putuje i vise nek' 
razmislja." Iskustvo je poucilo Vlahe i da broj dana koliko kukavica kuka pre Durdevdana i 
posle Petrovdana, oznacava lepu jesen, a ako se oglasi prerano, naslucuju hladnu zimu. 
Kuknjava iz ogoljene sume predskazuje glad, a iz razlistale rodnu i situ godinu 



Legenda o nastajanju kukavice. 

Vlasi se slazu sa drugim narodima pa poreklo kukavice takode vezuju za veliko 
prokletstvo. Pricu o tome zabelezio je Tihomir Dordevic. U Homolju je cuo da su devet 
sestara, nakon sto im je jedini brat nestao, ocajno kukajuci zatrazile od Boga da im da krila 
kako bi ga lakse nasle. On im uslisi zelju i pretvori ih u ptice koje vise nikad nisu prestale 
da kukaju. Valjda se zato jos uvek po mnogim grobovima ovog prostora,cesto na drveni 
nadgrobni spomenik ili krst pred njim, urezuju crtezi onoliko kukavica koliko sestara za 
umrlim zali. U nekim selima, na mestu gde je pokojniku sahranjena glava stavljaju statuu 
izrezbarenu od lucevog drveta koja simbolizuje pticu i coveka glave naslonjene na noz. Ne 
retko na grobu se nadu i kukavicje suze, jer sem sto jad i suze idu zajedno, veruje se da i 
sama ptica u periodu svog ocajnog oglasavnja u stvari place. Vlasi misle da njene suze lice 



na sitna jajasca leptira i nalaze se na grani, poredana u krug. Onaj ko ih nacte u rukama ima 
neprocenjivi magijski artikal sa koji moze da nacini mnoga cuda. Vracare u istocnoj Srbiji 
koriste ih za razne napitke, koji pomazu kod decije groznice. Ali i za bolji rast devojackih 
kosa. Carobno je cak i drvo sa kog kukavica peva pa poznate vracare ne prpustaju priliku 
da sa njega otkinu neku grancicu i iskoriste je kasnije da njima ispune devojacke zelje. Za 
one koji bi da proricu, preporucuje se da kada prvi put zacuju glas kukavice desnom nogom 
prokopaju malo zemlje. Kada se uvece vrate kuci treba da je zaviju u belu ili crvenu hartiju 
i tako ostave pod jastuk. Narodu se tako, zapisao je i Vuk S.Karadzic, dok je ziveo na 
obalama Dunava, u snu pojavljivala buducnost. Vlasi misle da kukavica kad predskazuje 
smrt kuka sa dimnjaka te kuce i da je to opmena da se za savet treba obratiti nekoj vracari u 
blizini. Takva smrt, kazu, ne moze biti sudena, jer je kukavica ne bi ni najavljivala. 



Ptice zlosutnice 

Medu mnostvo ptica, gavran je jedina za koju se tvrdi da je, iskljucivo, glasnik zla. Sam ga 
je Bog prokleo i perje nacinio crnim, kada ga je, kaze i predanje, nakon potopa, iz svoje 
barke Noe poslao da nade suvu zemlju, a on se tri dana nije vracao. Zadrzala ga je lesina 
kojoj nije odoleo dok je nije pojeo. U Petrovcu na Mlavi, na Blagovesti, kod crkve Vezilje, 
gavran je pred vrata spustio i crvenu calmu. Dok se okupljeni svet pitao sta to moze da 
znaci u selo upadose Turci. Crkvu su srusili a medu masom napravili pokolj. Zato sve 
narodne pesme iz Timocke krajine zlo koje je u to vreme doslo sa Turcima personifikuju 
dolaskom gavrana. Verovanje kaze i da je los znak kad gavran preleti selo a jos gori kad se 
spusti na kucu. Puno gavrana puno nesrece. Osusena glava od gavrana skoro je neizostavni 
deo vesticijih laboratorija. So koja se kroz nju sipa i kasnije se po malo dozira u jelu, 
pojacava memoriju i imunitet. A krv od gavrana, pomesana u vinu, dobar je nacin da se 
neko odvikne od preteranih pijanki i bahatosti. Ni svraka a ni vrana ne uzivaju nista vecu 
popularnost. 



Kad petao zanemi a kokos kukurice 

Dok su se ljudi takmicili ko ce imati vise koka verovalo se da u domacinstvu nije pozeljno 
imati vise od jednog petla. Da bi kuca bila mirna i da napreduje. Tako bi malog petlica 
prodavali cim bi se izlegao. Ili sto se jos cesce desavalo on bi posluzio kao zrtva u magijske 
svrhe. Obicno za potrebe muske potencije ili za nanosenje zla medu bracom. Zato valjda 
narod Timocke krajine na selu i danas vraca da se iz jaja izlezu samo kokoske, pa ih ne 
nasaduju ponedeljkom, utorkom i petkom. Ti dani spominju se kao muski pa ne vole, kazu, 
da rizikuju. Pevanje petlova vezano je za verovanje da na nebu postoji beli sveti petao 
kome se kad zapeva, svi petlovi sa zemlje odazovu. Tako petao peva odmah nakon ponoci, 
pred samu zoru i u svitanje. Ljudi su se dugo i bez casova orijentisali uz njihovo javljanje. 
Od mraka pa do prvog petlovog poja ne valja izlaziti iz kuce, jer tada napolju tumaraju sva 
zla bica, vampiri, vestice, davoli, karakondzule i bore se vile. Zato su nasi preci sve petlove 
koji se oglasavaju van reda nazivali krivcima. Misli se da ih davo prevari, kako bi ljude, pre 
zore izmamio napolje i opoganio ih. Pojanje petlova pre vremena smatra se zlim 
predskazanjem za kucu ili za celo selo. Kukurikanje u sumrak najavljuje bolest, oko deset 
uvece smrt, a pred ponoc zlo ocekuje celo selo. Zato se takav pevac odmah zrtvuje sa 
magijski formulama da zlo koje je predskazao odnese sa sobom. Ponekad upali i blazi 
metod. Zene kod Boljevca, tako, kada zapaze da je petlova prirodna preciznost zakazala, 
uzmu malo vune, bace je u vatru i kazu: "Vi ste krivi, mi nismo." U okolini Bora iza kucnih 
vrata ostavljaju zapaljen ugljen, koji ce sprziti svako zlo koje pokusava da ude u kucu. 
Najjednostavniji metod je pomeriti se sa mesta i pomisliti: "Pomakoh se i umakoh." Manje 
sujeverni danas pojanje "krivca" tumace kao najavu promene vremena, narocito ukoliko 
mu i drugi petao otpeva. Kad zapeva u sumrak na kucnom pragu petao predskazuje goste. 
Okrenut prema ognjistu najavljuje prijatelja, a prema dvoristu, bilo kog posetioca ili 
iznenadni put. Kad kokoska prokukurice, a to se, kazu Vlasi, desava, pouzdan je znak za 
sve najcrnje slutnje. Toj se kokoski odmah lomi sija. Nosi se kod seoske vracare koja 
raznim bajalicama pokusava da spreci zlo. Ona izvlaci srce kokoske da bi ga nekuvanog 
okusio svaki clan porodice. A njeno telo zakopa duboko u zemlji da istruli sto pre i 
oslobodi joj crnu dusu. Ima medutim i onih koji se ne libe da zivu kokosku koja imitira 
petla, odmah iznesu na pijacu, verujuci da ce tako zla slutnja odmah preci na drugoga. U 



blazoj varijanti, tesili su se stari, onaj ko se prevari i kupi je, rizikuje da u toj kuci zena 
gospodari nad muzem. Da bi bili sigurni o cemu se radi, danas takvoj kokoski treba skinuti 
pera sa glave i sacekati da nikne novo. Ako bude crno to je pouzdan znak nesrece koja je 
pododredena sudbinom. U tim slucajevima odmah se alarmira vracara. Ukoliko izniknu 
bela pera, koku samo treba odneti na raskrsnicu i pustiti je da odluta. 



Zmija i njena kraljevska kruna 

Strah i postovanje od pamtiveka su se mesali coveku kad god bi pomislio na zmiju. U 
narodu se dugo izbegavalo da se zmija naziva svojim imenom ili rodom. Mislilo se da onaj 
ko o njoj govori od nje moze i da strada. Vlasi medutim veruju da je davo, videvsi kako 
Bog stvara svet i sam hteo da izumi kakvo stvorenje, ali se njegov neuspeh pretvorio u 
zmiju. I pored toga oni je postuju kao cuvara porodicne srece. Pa i danas se na selu, kad 
zmija dode na prag, misli da je to predznak velike sloge i plodnosti. Nju niko ne ubija i ona 
cesto u okolini izleze svoje mlade. Tako generacije zmija i ljudi zive zajedno. Zmije po 
verovanju Vlaha imaju svoje kraljice sa krunom na glavi. One se smenjuju na svakih 
hiljadu godina. Kraljica zivi u sumi ali se moze videti i kraj naselja. Krunu skida samo na 
dan svetog Petra i svetog Pavla. Zato tada gatare na odredene izvore razapinju belu 
maramu, nadajuci se da ce, kad se napije ciste vode, zmija ostaviti svoju krunu koja donosi 
srecu i blagostanje. Mada za spravljanje vaznih ljubavnih, lekovitih i razvezujucih cini, 
dobro sluze i kost, sasusen jezicak ili zmijska kosuljica, koja simbolizuje vecnu mladost i 
besmrtnost. 



AVANTURE SA OPASNIM TRAVAMA 

Vlasi se otrovnim biljem koriste veoma cesto. Najcesce je u upotrebi koren kukureka 
"jedinca", trave koja ima samo jedan list eventualno i jedan cvet. On mora biti iskopan u 
odredeno doba dana i godine, uz poseban ritual, a Vlasi ga koriste na indentican nacin na 
koji su to cinili stari Rimljani. Ako se medutim zna da se Vlasko stanovnistvo ovog kraja 
Srbije ni na kraju XX veka nije u celini opismenilo, onda bez dileme treba verovati da su se 
znanja o biljkama prenosila iskustveno na potomke. Obred ciscenja pomocu kukureka ili 
kako u istocnoj Srbiji kazu, spravljanjem napitka za izbacivanje otrova iz tela. Na prozoru u 
casi ostave se tri korencica kukureka. Voda se pije sve dok ne dovede do obilnog 
povracanja sto je, kazu stari dobro da se izbaci venin, otrov koji se nakupi u utrobi i 
"coveku ne da ni da zivi ni da mre". "Zatravljivanje" je obred cija je osnova u malom rezu 
na nekom delu tela. Pod kozu se potom gurne tanak koren kukureka. Mesto se veze 
crvenim koncem i tako drzi 24 casa. Vrlo brzo otekne i zagnoji. Curenje gnoja i sukrvice 
nastaje tek nakon deset dana ali zeljeni efekat, kada to radi osoba sa iskustvom, ne izostaje. 
Pospesuje ciscenje, mada su ljudi na ovaj ritual spremni i zarad drugih ciljeva. Tako su i 
mnogi muskarci u okolini Donjeg Milanovca sebi onesposobili po neki prst kako bi izbegli 
odsluzenje vojnog roka. "Zatravljivanje" se vrlo cesto moze pretvoriti u pravu tragediju 
koja odnosi i ljudske zivote. Zapisano je da korenom kukureka i lisnom drskom, zene same 
sebi izazivaju pobacaj. Usled cega redovno dolazi do sepse. Pri torn se "jedan deo 
kukurekovih heterzida resorbuje u krvi - dolazi do opste intoksikacije i neizbezno do smrti. 
Zene koje srecom prezive ostaju sterilne i dozivotni invalidi." 



MAGICNO DEJSTVO BELOG LUKA 

Beli luk je vrlo uvazen u magiji Vlaha. Vlasi misle da beli luk i inace donosi dobro 
ukucanima, pa nanizane vence kace o desni ili levi dovratak kuce. Sa leve strane on stiti od 
demona i donosi duhovni mir i srecu. Okacen sa desne strane venae belog luka stiti dom od 
eventualnih neprijatelja iz okoline, sprecava razmirice i svade, a po nekim verovanjima, 
obezbeduje i materijalno blagostanje. Venae obesen u stall stitio je zivotinje a u polju 
useve. Nosen u dzepu, Sen belog luka moze spreciti mucninu i nesvesticu, a uz druge 
dodatke njogovi etericni mirisi, vracaju one koji padnu u trans, lece alkoholicare i 
epilepticare. Ako se nosi pod kapom beli luk otklanja migrenu. Izgnjecen beli luk i uvijen u 
gazu sluzio je za masazu cela protiv glavobolje, zajedno sa svinjskom mascu. Pomesan sa 
pelinom dezinfikuje i leci rane po kozi. Kod bolnih menstruacija nekada su Vlahinje jele 



ogromne kolicine belog luka i zapirale su se rastvorom od cetiri kasike sirceta na dva litara 
mlake vode. Istucan kad odstoji sa rakijom odlican je lek protiv gripa. Suga se lecila 
mesavinom belog luka, plavog kamena i govedjeg loja, premazanom po telu. A mesta gde 
je opala kosa i danas se intezivno mazu istucanim belim lukom, koji je deset dana odstajao 
u komovici. Protiv proliva koristile su se obloge od ljuskica belog luka potopljenih u mlaku 
vodu. 



BILjNI VENCICI VERNOSTI 

U istocnoj Srbiji ljudi bilje beru uglavnom na praznike. U berbu idu na Durdevdan, 
Spasovdan i Vidovdan. Na Svetog Jovan zene odlaze u polje, naberu Jovanovu travu, 
naprave od nje venae, donesu ga u kucu i kroz njega provlace decu da bi bila zdrava. Zene 
koje nemaju decu takode se toga dana provuku kroz njega i kupaju se u reci da voda odnese 
urok, zlu sud ili bolest. Ukoliko se radi zenama koje prirodno pobacuju na dan svetog 
Jovana one nakon rituala posecuju zene po selu koje nose ime Stana ili Stanka. Vencic kod 
Vlaha je specificnost i proslave jesenjeg praznika Preobrazenja. Toga jutra se ustaje u cik 
zore, cvece medu kojima su i bosiljak i cvet suncokreta, bere se u bastama zitelja cija imena 
oznacavaju milost ili dragost. Kada se Draganama, Milenama ili Sladanama oberu baste, 
skupljene travke preznjevaju se tri puta, a onda se plete venae. Kroz njega se odmah 
pogleda u sunce, koje se rada, a kasnije se isti vencic koristi u kultu mrtvih i u ljubavnoj 
magiji. Misli se da devojka koja kroz vencic sa Preobrazenja pogleda u momka koji joj se 
dopada, ima sve sanse da ga osvoji i sigurno ce se udati za njega. Vlaska magija medutim 
poznaje i bilje koje se koristi kod nestasnih muskaraca. 



OBREDNA MEDICINA VLASKIH VRACARA 



Crce puce ko dete urece 

Zle oci poznate su i vlaskoj tradiciji. Veruje se da postoje oni koji urokljivim pogledom 
mogu naneti mnogo nesrece i to uglavnom nesvesno. Kada ugledaju nesto lepo oni to 
nekontrolisano pozele tako jako, da cak iako se njima prohtev ne ostvari, to drugome 
nestane pa makar mu i od samog Boga bilo dato. Najpodlozniji uroku su mala deca ali i 
nezasticeni odrasli. Urok se u porodici uvida odmah kroz bezrazloznu napetost, koja se 
iznenada useli u njene clanove. Neophodno je prvo utvrditi da li je uopste u pitanju urok. 
To se radi gasenjem ugljena. A pokazuje se kada ugrevak pri gasenju padne na dno posude. 
Potom se trazi krivac. Ne po imenu, nego odrednicima pola, srodstva ili komsijskih i 
poslovnih veza. Za tu priliku se prizivaju sve te kategorije a ugljen se baca u posudu sa 
vodom: "Posao (ime) putem, stazom, pos'o drumom velikim, sa devedeset devet ala, sa 
urokom i urocicom, sa pocudistem se na njemu sreo. Mozda je ureknut od udate zene, 
mozda je ureknut jer je dobar, jer nije dobar, jer je debeo jer nije debeo, jer je lep jer nije 
lep..." Tako se nadalje uvek uz isti opis, pominju razliciti urocnici, muskarac, starci, mlade 
devojke i snazni momci. Ali i prirodne stihije, voda, zemlja, vise sile... Kada se izgovori 
svojstvo ili ime urokljivog, ugljen pada na dno posude. Tek tada pocinje ritual. U torn 
trenutku, medutim, vise ne mogu pomoci crveni konac, beli luk i druga sredstva koja se 
inace koriste kao preventiva, pa se baje bosiljkom, tamjanom i grancicom od metle. 
"Doletela bela ptica iz belog mora i donela belo mleko u bele kljunice, pa pustila na beli 
kamen, crko puko beli kamen crko puko ko dete ureko, ako bude musko ispuklo mu mudo 
ako bude devojka otpala joj kosa sve joj se druge nasmejale". Basme su razlicite ali se 
obicno zavrsavaju jakom zeljom, ne da se onom ko je urekao vrati zlo, vec da ga svi 
ismeju. Efikasan lek protiv uroka je basma koju znaju mnogi u Timockoj krajini i koriste je 
za preventivu. Za vracanje se pripremi voda koja se iz tikve baci na krov a potom se, dok se 
sa njega sliva, prihvati u sud u kome ce se kasnije bajati. Vodi se dodaju bosiljak i tamjan i 
izgovara: " Posla (ime pacijenta) stazom, uroka uz put srela. Ne smej se ti (ime) jer ce se 
ona nasmejati tebi. Koje (ime) urocio svisnuo, koje urekao prsnuo, oci prevrnuo. Koje 

(ime) urekao, usekao o glavi mu bilo (Ime) osta svetla, cista, ko zvezda na nebu, ko 

rosa na zemlji, ko bosiljak u cvatu, (ime) u zdravlju da bude". 

Bajalica protiv uroka. U desnu ruku uzme se britva u levu tamjan i dok se lagano dodiruju 

ponavlja se: "Crkni davole, ti nemas noz, ja imam tamjan i imam noz, tamjanom te kadim, 



nozem te secern, u vodi te gnjecim. Voda se penusa a (kaze ime ime onog ko se brani od 
uroka), te vise ne slusa. Ako ga je neko urekao, ako mu je neko presekao put, ako ga je 
neko omadijao ako je neko za njega ljut, vise nema uroka, Slobodan mu je put, odvezala 
sam madiju niko vise nije ljut. (Ime), ostaje cisto kao svet kad se kupa u suncevom sjaju, 
(ime) ostaje cisto kao bistra voda izvorska, (ime) ostaje cist kao bosiljak u prolecnom gaju 
(ime) ostaje cist kao sveta Deva Marija nebeska. 



LjUBAVNA VLASKA MAGIJA 

Ljubavna magija kod Vlaha je najrazvijenija, a romanticne basme najbrojnije i, kazu, 
najdelotvornije. Najrasprostranjeni rekvizit u ovim ritualima je katanac. Simbol necega sto 
moze zakljucati i otkljucati, zarobiti i osloboditi. Tek iza njega slede med, kao bezopasno 
sredstvo koje lepi, uzarci koji u magiji simbolisu ono sto pali i bosiljak sto svojim 
aromaticnim mirisima osvaja. Crveni ili beli konac, so, secer i voda iz kuce obavezni su za 
indentifikaciju licnosti u magiji a dodatci na svu tu hrpu naizgled besmisleno skupljenih 
predmeta, zavise od pojedinacnog problema. Cesto vracare zahtevaju i dascicu sa kucnog 
praga ukoliko se sumnja na prevaru supruznika, noz ako u svojim nadculnim vizijama 
uvide da je razlog patnji osoba koja dolazi u kucu, srp ako se radi o osmisljenom uroku ili 
je nesrecnik zrtva narucene erne magije, pramen kose voljene osobe ako postoji obostrano 
interesovanje a nesto se medu zaljubljenima ipak isprecilo, deo odece kada se po 
narudzbini vezuje neko koje daleko... Uz sve to idu i ceduljice sa nevesto ispisanim 
imenima onog ko porucuje ritual, i onoga koga se taj ritual dotice. A po potrebi uz sve to 
idu i fotografije. U selima Timocke krajine i Homolja i danas sve vracare i prorocice bave 
se ljubavnom magijom a svaka od njih zna veliki broj bajalica koje podsticu zaljubljene i 
trajno vezivanje. One najcesce spravljaju med u koji se dodaju latice suncokreta, belog 
nevena i listic zelenog i crvenog bosiljka, tamjan i komadic zara. Takva smesa mesa se 
nozicem i vrbovom grancicom o koju su belim ili crvenim koncem uvezani strucci bosiljka 
i metlice. Dok napitak mesaju izgovaraju stihove: "Slatki mede vodi me do (ime voljenog), 
ne daj mu da jede, ne daj mu da pije, ne daj mu da spava, ne daj mu da misli, nek' ne moze 
bez mene. Nek' se ugreje kao vatra, nek se usija kao zar, dok ne dode do mene da vidi moje 
oci, da vidi moje usne, da vidi moje telo. I kako se lepi testo za ruke, kako se lepi cicak za 
vunu, kako se lepi pcela za cvet , nek' se (ime voljenog) prilepi za mene i kako dete bez 
majke ne moze i kako covek bez vode ne moze i kako cvet bez pcele ne moze nek (ime 
voljenog) bez mene ne moze". Med je zacaran i kada se sa malo vode zagreje, prebaje tri 
puta uz tamjan i grancicu bosiljka i uz pomoc svete Deve Marije (koja se obicno priziva) 
daje se nesrecnoj osobi. Ona ga koristi kada dodiruje onog koga voli. Pipka ga lepljivim 
prstima po kosi i odeci tako da se on "za nju zalepi". Umesto meda moze se koristiti secer. 
I bajalice se tada razlikuju pa uz ritual idu stihovi: "kako vatra i hrana privlace ljude, kako 
ih privlace secer, med i hleb, tako nek (ime) privlacna bude, njen glas, njeno telo, njen stas. 
Kako ljudi bez secera, meda i hleba ne mogu tako da bez (ime) ne moze (ime osobe koja se 
zacarava), bez njenog glasa, bez njenog tela, bez njenog stasa".... 



Pamet mu uzeli, omadijali ga 

Nesto slozeniji ljubavni rituali izvode se u pripodi gde vracara trazi pomoc nekog, po 
savetu viseg bica. U svitanje vracara ode na cistu vodu, na potocic koji tece u pravcu istok- 
zapad i opkoraci ga tako da izgleda kao da ga zauzdava. Potom pocinje da baje prackajuci 
strukom bosiljka po reci. Pravi pauze da bi preko teglice sa medom prskala kapljice vode. 
Med se kasnije daje osobi koja treba da privuee neku drugu. U velikoj bajalica koja se 
izgovara u ovom najjednostavnijem i svakom dostupnom obredu, strce prelepi stihovi koji 
kazu: "Stavila mi na glavu mesec sjajni, na prsa bljestavo sunce, na ramena dve zvezde 
Danice, na leda ruzu prekasnu, po narucju i bedrima sitae perlice, da ceo svet gleda u njih, 
a sa jos vecim zarom (ime onog koji se privlaci), da mu ne daju mira, ni kad lezi, ni kad 
spava, ni kad prica, dok meni ne dodje da sebi sreu olaksa. . ." Jace ljubavne cini bacaju se 
bajanjem u sobi sa metlom. Vracara tri puta baje dok mete po kuci. Sakupljeno dubre 
iznosila bi napolje i baca ga u onom pravcu gde osoba koja se privlaci zivi. Prekrsti se tri 
puta i ponavlja basmu: "Ne metem slamu, ne metem dubre vec metem sve mravice, vec 
metem sve stenice. Metlom ih pomeh, po (ime) poslah. Kad na njega naidete da mi ga 
bockate, podbadate, meni da ga otpravite. Mira nigde da nema, ni sa kim da ne prozbori 



dok se meni ne pojavi." Misljenje mnogih koji su oprobali vlasku ljubavnu magiju je da 
najvecu moc imaju cini bacene preko planete Venere ili kako je u ovom kraju zovu zvezde 
Danice ili Vecernjace. Ritual izvodi vracara, a potom u njegove tajne uvodi i osobu koja je 
narucila cini. Ova varijanta zahteva moc jake koncentracije, bez skidanja pogleda sa zvezde 
i bez dozvole da neko, i za sekund, prekine ritual. Po tri puta treba izgovoriti reci: "Trazim 
do ludila u mene zaljubljenog sina (ime voljenog). Pamet sam mu uzela, omadijala sam ga. 
Mir sam mu uzela, omadijala sam ga. Srce sam mu uzela, omadijala sam ga. Kada spava da 
ne spava, kada jede da ne jede, kada pije da ne pije, dok mene (ime) ne vidi da se ne smiri". 



Otimanje muske moci 

Muskarci u velikom broju veruju da njihova polna snaga moze da zavisi od cudljivosti 
zena. Zorica Divac je radila obimna istrazivanja na ovu temu. "Simptomi impotencije po 
kazivanju naroda su vezanost muskarca da ne moze ni sa jednom zenom ili da ne moze sa 
odredenim zenama. Sem polne nemoci muskaras se oseca lose, napustaju ga snaga i volja 
da se bori pa moze i da umre. . . U ovako tesku situaciju muskarca dovodi zena koja uz 
pomoc vracare baca cini i (zbog posesivnosti, strasne ljubomore ili osvete) vezuju svog 
muskarca ili ljubavnika", pise Zorica Divac i navodi reci jedne svoje sagovornice iz 
Gamzigradske banje kod Zajecara. Postoje i primerri kada zena vezuje svog muza da bi 
dobila slobodu za raznovrsniji ljubavni zivot. I to obicno obave vlaske vracare koje za 
razliku od drugih, ovu vrstu cini ne nazivaju crnomagijskim. One ne boluju od takvih 
predrasuda jer smatraju sebe pozvanim da pomognu svakome ko im se obrati za pomoc. 
Svoje psihicke moci Vlahinje za ove potrebe upotpunjuju raznim korisnim rekvizitima 
poput konca, igle, biljaka, ljudske krvi, pepela, balege. Bitni brojevi u bajalicama koje 
izgovaraju dok vracaju su trojka, simbol seksa, sedmica, broj ljubavi, i devetka, kontakt sa 
visim zlim silama. Od boja se koriste crna, koja upija, i crvena, koja ogranicava upad 
pozitivne i negativne energije. Izbegavaju samo zelenu boju koja oslobada. Najjace dejstvo 
medu rekvizitima za izazivnje impotencije imaju predmeti uzeti sa pokojnika. To su 
maramica na kojoj se sakupljala izlucina iz usta umrlog u periodu izmedu smrti i ukopa, 
prsten sa njegove ruke, igla i konac. Vracare se usunjaju i neprimetno u odelo umiruceg 
zabodu spenadlu. Vade je kada bolesnik umre i jos dugo nakon toga koriste je za obrede. 
Zeni koja bi da veze ljubavnika vracara da iglu i ova treba da svog dragana bocne u 
straznjicu. To treba da ucini u trenutku orgazma kada on tu bol nece osetiti. Vrlo je 
rasprostranjen i ritual vezivanja pomocu sperme i kucine od prolecne konoplje. Odmah 
nakon odnosa kucinom se zahvati malo sperme. Od nje se uplete konac petnaestak 
santimetara dug i na njega se uvezuje devet cvorova dok se izgovara bajalica: "Ne vezujem 
konac vec vezujem (ime voljenog), vezujem mu pamet, vezujem mu razum, vezujem mu 
misli, vezujem mu vene... Ako drugoj bude posao da mu mozak zastane, vene da mu se 
stegnu, penis da mu splasne, da ga mosnice zabole". Uvezen konac uvuce se u pripremljenu 
cevastu grancice zove, oba kraja zatvori se ovcijom balegom, a ceo beleg se sakrije pod 
trem da istruli. Ova i slicne bajalice salju se potom preko "devet meda, devet brda i devet 
voda", beleg nestane i tesko je ocekivati uspeh u razvezivanju zatocenog muskarca. 
Najupornije vracare traze pomoc od svete Deve Marije. 



Opsedanje na daljinu 

Vlaska magija vezuje i na daljinu. Vezanost i opsesiju muskarac moze da dozivi u koliko je 
bio zrtva vrlo zanimljivog magijskog rituala sa menstrualnom krvlju. Kako su zapisali neki 
lekari obicno zena sa kojom muskarac ima izvanredan seksualni odnos ga pogleda dok 
spava, kroz prsten zamocen menstrualnom krvlju. Ili im se par kapi te krvi umesa u neki 
napitak ili caj. Slicne cini mogu se raditi sa delovima odece, ali tada muskarac oseca stalnu 
potrebu za odredenom zenom. 



Prizivanje zlih demon a ljubavi 

Vlaska magija raspolaze sa mnogo opakim cinima da ih neki zovu crnomagijskim. Cini se 
bacaju sa devet raznih vrsta cveca i sa konjskom potkovicom. U gluvo doba noci vracara 
cutke dolazi na odabrano mesto i pali ritualnu vatru. Ona mora goreti na zemlji, okruzena 



kamenjem. Potpaljuje se od grancica bosiljka, a suvarci koji ce do jutra goreti mogu se 
prikupiti iz obliznje sume. Kada pripremljena sedne kraj ritualnog ognjista vracara uzima 
potkovicu i kali je dok izgovara bajalice. Sav dim koji se izdvaja usmerava se ka obesenom 
cvecu. Bajanje ne prestaje dok se svaka latica, pripremljena za obred, ne navlazi, a potom i 
osusi. Kada je nanizano cvece dovoljno suvo da od njega moze napraviti prah, a vracara u 
stanju polu transa od udahnutih dimova i opojnih mirisa, pocinje drugi cin ritualnog 
monologa u kome vracara menjajuci dramaticno boju glasa glumi i vodi dijalog sa silom 
koju je prethodnim bajanjem prizvala. "Gvozde iskovano!" uzvikne ona i potom jos 
agresivnije odgovara: "Nisam gvozde iskovano nego davo zarobljen". Pa nastavlja: "Ako si 
davo zarobljen da izades na suvo i odes gde te saljem. U srce (ime devojke) da se uvuces. 
Da (ime) trazis od grada do grada, od sela do sela, od kuce do kuce, od posla do posla, od 
puta do puta, od kreveta do kreveta, od stola do stola, a sa stola skoci u kasiku iz kasike 
(ime) u stomak. Potrazi je ognjenim bicem, isibaj i poteraj meni da ne moze stajati, da ne 
moze sesti, da ne moze spavati, da ne moze jesti, da nema mira u svojoj kuci dok do (ime 
onoga za koga se vraca) ne dode. Ocima ce gledati, ustima govoriti, drugog nece naci", tu 
pravi pauzu a onda dodaje: "A ja cu ti dati za dorucak jednu kokos, za rucak jednu kokos, 
za veceru jednu kokos i punu tikvu vina". Vracara kasnije zrtvuje kokoske, ali cim zavrsi 
ovaj verbalni deo rituala pokupi obajanu i izmrvljenu travu u teglicu i da je onome ko je 
magiju narucio sa uputstvom da je tajno doturi do osobe kome su cini namenjene. Po 
pravilima kada baja vracara mora da bude naga do pojasa i sama. Vlaska ljubavna magija 
nudi i lek za one koji u zivotu ne mogu da nadu dosudenu osobu pa stalno pate sigurni da 
su na ovom svetu najnesrecniji. 



MEDUSOBNA BORBA VRACARA 

U etnoloskoj literaturi zabelezenje jedan ritual - ljubavne cini sa davolima. Vracara u 
gluvo doba noci izlazi na reku. Lagano se svlaci, rasplete kosu i pored sebe postavi devet 
kolacica umesenih i ispecenih kao obruci. Uz njih slozi zobnicu od kozje dlake i jedan stap. 
Zagazivsi u reku ona nabroji sve sto od ritualnih rekvizita nosi sa sobom, zato leskovim 
stapom pljusne po vodi i pocne bajanje: "Koliko kapi poprska da toliko davola izade. 
Podite davoli i davolice kod mene da dodete... Da vas posaljem preko devet atara po redu i 
hitro. Izdite svi na suvo sa celom vasom familijom, da me usluzite. Nemojte me slagati, put 
da putujete, pravo da idete, da nigde ne skrecete, ka vratima njenim i tu se u dvoristu 
rasteretite. U kucu joj udite, za vrat joj skocite, na zemlju je oborite, na kolena joj sednite, 
kosu joj pocupajte, jezik ispletite da ne moze govoriti. Oci joj oslepite, usi ogluvite, noge 
joj oduzmite, pamet joj raspametite. Za ruku je uhvatite, iz kuce je izbacite, iz dvorista, iz 
sela, na more je odvedite. Onda je izvedite, kuci vratite, pokrijte je koprivama da ne moze 
stati, ni prileci, ni ustati..." Vrhunac u ratu vracara dolazi ritualom za prizivanje zla kroz 
vuciji grkljan. Vracara od crnih krpa sa dubrista uoblici lutku. Da joj ime i prezime onoga 
kome se zeli zlo i provuce je kroz grkljan ubijenog vuka, rekvizit koji ima svaka poznatija 
vracara sa Timoka. Lutka se zatim stavlja u tikvu punu vode i dok se osusenom metlicom 
mesa, izgovara se bajalica koja nakon sto se iz bare prizovu davoli porucuje: "Sa hajkom da 
idete, vukove da terate. Kad vukove nadete da ih uplasite i u selo uterate da pojedu (ime). 
Jer on je metla razvezana, na dubre bacena, nogama izgazena, od svih odbacena, od vrana 
izgrakana, od svraka izrugana, od svih ljudi oterana, od family e svoje, dece i ukucana. Na 
glavu (ime) stavite kozju davolju dlaku, na leda mu stavite cireve, na usta kozu od gustera, 
na ruke kozu od pasa, na grudi kozu maciju, po trupu vucije dlake, na noge opanke od 
krmace..." 



MAGIJA ZA RAZBIBRIGU MLADIH 

Ono za sta se ne mora posecivati vracara, a po misljenjima mnogih potice iz vlaske magije, 
su laki obredi koji se izvode samostalno i brzo. Neke od njih zabelezio je i M.Vukovic u 
knjizi "Narodni obicaji u Srba" i svi se oni baziraju na prizivanju prirode i koriscenje njenih 
elemenata u zavodenju suprotnog pola. Vracanje sa devet zrna pasulja i malo soli koji se 
preliju vodom pa zamotaju u tri krpice sluzi za vezivanje. Vezujuci smotuljke oko sebe 
devojka izgovara: "Ne motam ovaj pasulj vec motam mog dragana (ime)". Potom pride 
ognjistu, tri puta dune u vatru i kaze: "Iz mene huka u mog (ime) muka. Kako pasulj puca 
tako srce (ime) za mnom da kuca". Jednostavni rituali za mlade i zaljubljene su i oni sa 



slepim misevima. Mogu se izvoditi ponedeljkom, sredom i petkom. Mis se uhvati, zakolje 
srebrnim ili zlatnim novcicem, odseku mu se krila i kroz njih se u predvecerju gleda u 
zeljenu osobu. Druga varijanta preporucuje da se ceo slepi mis uveze u maramicu i da se 
time dodirne voljeni koji ce potom slepo trcati za devojkom. Najimpresivniji obred sa 
ovom zivotinjom je onaj u kome magija preporucuje da se voljena osoba pozove na kolac u 
koji je, dok je mesan stavljen prah od krila slepog misa. Magija ponekad korisi i moc 
kukavice. Kada kukavica kuka treba se tiho prisunjati drvetu sa koga se ptica oglasava, 
odlomiti parce kore, probusiti ga i kroz rupu tiho progovoriti: "Kao sto ti, kukavice, kukas 
tako da i (ime) kuka za mnom". 



OBICAJI 

Svadba i provera nevinosti 

Vlasi su oduvek zahtevali da devojka ude u brak nevina. Zato su postovali obicaj da 
svekrva posle prve bracne noci izvrsi kontrolu. Parovi se vencavaju u dogovoru sa 
roditeljima. Postoji i druga pojava, kada devojka ili momak sami odluce o tome i odu od 
kuce bez dozvole roditelja. Vlasi za to kazu "a dat fuga". Ali kada se napokon sve sredi, 
dogovori miraz i vencanje postoje tri bitne ceremonije. Dogovor roditelja buducih 
supruznika (s vorbjesk), prosidba (in pect) i veridba (tokma). Devojka se smatra 
isprosenom kada na dar dobije minduse, prsten i dukate. U prosidbu se nikako ne ide 
ponedeljkom, vec samo na krstene dane - cetrtkom, subotom ili nedeljom. I obavezno 
uvece. Nakon toga ide "nunta" odnosno svadba. Ujutru na dan svadbe mladozenja odlazi po 
kuma(nasu) a nevesta silazi na reku po krcag vode. Svi svatovi cekaju da mlada bude 
opremljena za vencanje. Pri tome se posebna paznja posvecuje za ukrasavanje njene glave. 
Pravi se veo koji se vuce do zemlje i ima magijsko znacenje stita za buducu zenu i majku, 
stub porodice. Preko njega stavlja se vencic(kununa) ispletenu od bosiljka koji ce joj 
obezbediti zdravlje i dobar porod, i jos jedan od vestackog cveca i perlica na kojoj se kace 
dukati. On simbolise materijalno stanje buduce porodice. Nakon obreda svi svatovi se 
daruju i skoro za svakog gosta pripremljena je po jedna azma, pogaca koju su zene mesile 
dan pre vencanja. Samo je kumova ukrasena listicima bosiljka i posipana solju. Na krju je 
obred uvodenja mlade u kucu. Do pripremljenog mesta mladu dovodi svekrva. Kada sedne 
stari svat je tri puta okrene s leva na desno, sto mladu cini mocnom da dominira svojom 
okolinom. Pogacu, koju joj posle daje svekrva, ona lomi na cetiri dela i baca je na sve cetiri 
strane sveta. Tako joj se podaruje sposobnost da na dalje sagledava sve da bi ocuvala i 
zastitila porodicu. A zatim iz punog sita, koju joj doture sve zvanice posipa sitnim 
bombonama, secerom i zrnima zita i kukuruza. Prazno sito posle baca preko kuce i 
zapocinje ritual predvidenja. Ako sito ostane na krovu mlada ce ostati u toj kuci. Ukoliko 
sito padne sa otvorom na gore mlada ce roditi musko, a u suprotnom zensko dete. Nevesta 
u krilo kasnije dobije jedno dete, dojilja iz familije poprska joj veo mlekom iz grudi, a ona, 
drzeci bebu, pogleda u dimnjak da joj dete bude crnooko i u ogledalo da bude beloputo. 
Potom mladenci zajedno ulaze u sobu gde iz iste cinije i istom kasikom kusaju mleko, da bi 
im u zivotu sve slatko poteklo. Jedine cini kojima se svadba stiti od uroka izraduju se od 
govedih rogova koji se sa crvenim paradajzom, cvecem i peskirom kace na kucu i ostaju 
tamo sve dok traje proslava. Pred kraj glavnog dana svadbe kum izvodi poslednje rituale. 
Skida mladi venae sa glave, mladozenji cvet iz revera, od barjaktara uzme bosiljak. Pricesti 
ih iz tanjira u kome su kriska hleba, so, secer i dozvoljava im da odu u spavacu sobu gde im 
je prostrt beli carsav. Skidajuci se nevesta podsuknju baci mladozenji preko glave kako bi 
njena uloga uvek bila glavna. Drugi dan svadbe, pred kucom mladenaca dolazi muzika i za 
ustajanjem svira Zorile. Nasa, kuma dolazi da razmesti krevet, ponekad zajedno sa 
svekrvom proveri da li je carsav umrljan. Nastavlja se veselje. 



Rodoskrnavljenje 

U svom radu "Rodoskrnavljenje u lirici i epici Timocke krajine" etnolog Ljubisa Rajkovic 
tvrdi da su za teze vidove rodoskrnavljenja smatrali intimni odnosi izmedu majke i sina ili 
cerke i oca (poznatiji kao Edipov i Elektrin kompleks). Te da ih sudeci po usmenim 
zaostavstinama na ovim prostorima nije ni bilo. Ali se zato ocigledno nailazilo na grehe 
koji su pocinili brat i sestra, bratanac i bratanica i o tome postoje mnoge eligije. Te pesme 



su ocigledno, sem zelje da zabeleze, sacinjene i da deluju poucno jer sve imaju tragican 
kraj. Na zigosanje nalaze i upamceni necisti odnosi izmedu svekra i snaje, devera i snahe, 
zeta i taste, zeta i svastike i posebno odnos kuma i kumice. Jedna pesma koja opisuje vrlo 
intrigantne trenutke glasi: " Cuva ovce coban i cobanka po imenu Jovan i Jovanka, cuvali 
su devet godin' dana, cuvali su stado nebrojano. Kad nastupi deseta godina, progovara 
Jovan cobanin: "Ajmo sejo stado da brojimo ali najpre da se obljubimo"."A moj brate ziv 
te Bog ubio gde moz' seja bratu ljubav biti, nit je bilo niti moze biti, pod nam ce zemlja 
propuknuti a nad nama nebo prolomiti". Naljuti se Jovan cobanin, manu sabljom, odsece 
joj glavu, pade mrtva na zelenu travu. Mrtva glava, jezik progovara: "Aj moj brate Jovane 
cobanine, u stadu su dvanaest 'iljada, ima jedna Jovankina ranka, ti kad odes nasem belom 
dvoru zablejace Jovankina ranka setace ostarela majka pa ce reci nasa stara majka: "Bleji 
ranka a gde je Jovanka?" A ti brale majci kazi ovako: "Kad smo bili stado smo gonili, 
Jovanka je sitan vezak vezla, vezak vela iglu izgubila pa ostala u gori da trazi". Dirljivost 
ove pesme naveo je mnoge na zakljucak da se u njoj pored ocigledne poruke krije nesto 
mnogo sustinskije, ogledalo Vlaha koji u najvecoj okrutnosti pokazuju neocekivanu 
plemenitost. Vlasi su uvek pre birali da budu zrtve nego agresori. 



Ubijanje staraca - lapot 

Uz cvrstu veru u zagrobni zivot, za vlasku tradiciju ponegde se vezuje jos jedan 
senzacionalisticki obicaj poznat kao lapot ili ubijanje staraca. I, mada se on vise ne 
primenjuje jer ga savremeni zakoni strogo sankcionisu, u Timockoj krajini jos uvek mnogi 
misle da je to bio humani cin. Zato su se mozda blaze varijante obicaja lapot zadrzale i 
danas. Tako u selu Halovo postoji obicaj da se coveku iscrpljenom bolescu ili prikovanom 
za postelju unakrsno zasece koza na vratu pozadi. To bi se ranije svakako cinilo kada bi mu 
iznenada zastrasujuce zasijale oci ili bi se zalio da redovno sanja zeceve, jarceve ili 
magarce. Jer bio je to znak da ga za zivota opseo davo. Ti plitki zaseci britvicom iza vrata 
doprineli bi ubrzanoj smrti. Jer kada bi se coveku tako sto i desilo, iz rana uopste ne bi ni 
posla krv sto je bio znak da su ukucani imali pravilan predosecaj i da su nesrecniku davoli 
zaista vec posisali krv. 



Slavski pir sa umrlima 

Kod Vlaha je gost uvek bio rado viden, bilo da je dosao po savet ili lek, na svetkovinu ili na 
porodicnu slavu. Ali svaki taj predah od dnevnih obaveza, svako zadovoljstvo podeljeno sa 
familijom ili komsijama, Vlasi ce iskoristiti i da se pomenu mrtvi. Bez pomena ne moze da 
prode cak ni kafa popijena u drustvu. Stavljajuci soljice na sto domacica ce ih prvo 
nameniti mrtvima pa tek onda posluziti zive. Isto je i sa hranom. Posebno u vreme 
nedeljnog rucka, kada se danas obuzeta raznim poslovima, cela porodica okuplja kod kuce. 
A nema razlike cak ni kod slava koje u vecini domova drugih nacija ipak sluze za radost i 
podrsku svecima. Stanovnistvo vlaskog govornog podrucja verovatno je najizrazitije po 
cudnoj ponekad paradoksalnoj mesavini hriscanskih i arhaicnih rituala. Oni ce se u svako 
doba zakleti u Boga koga iskreno uvazavaju i u bibliju, a potom nad torn svetom knjigom 
odbajati za zdravlje. Bas tako i na svojim slavama koje treba posvetiti svecima, Vlasi 
zadovoljavaju hriscanske obicaje ali ih i koriste da se sete svojih mrtvih. Pozovu ih na 
slavlje i zamole svece da im tamo omoguce laksi zivot. Zato Vlasi za razliku od drugih 
imaju veci broj slava u toku godine. Pored slave koja se preuzima od predaka i krsne slave, 
Vlasi praznuju i sveca koji je praznovao vlasnik imanja ili kuce koji su kupili. Ili neki sveti 
dan kada su doziveli nesto posebno, kada su spaseni od bolesti, tragedija i slicno. I svaki od 
tih praznika kod Vlaha se obavezno slavi po tri dana. Pocinje se uvece pred odredeni sveti 
dan, svecanom vecerom koju prati niz obreda. Ona se naziva "sina" (sina lu praznik) i u 
potpunosti je posvecena mrtvima. Pracena je ritualom u kome svi koji sede za vec 
postavljenom trpezom cekaju da im se pridruze mrtvi clanovi porodice. Tri zene izlaze 
napolje sa kadionicama iz kojih se vije miris tamjana i dim upaljenog zara, i glasno 
pevajuci dozivaju mrtve. Nije retkost da tokom rituala zene zapadnu u posebno psihicno 
stanje, placu, naricu i na kraju se vracaju u kucu. Skrhane sto pokojnici ne dolaze sedaju za 
sto. Tek tada domacica pominje sveca, sunce, mesec i zvezde da bar omoguce da se sina 
dostavi mrtvima. Drugi dan slave naziva se "la trap lu praznik" kada se daje prndzu ili 
racak a potom i trenkarelje ili koada. Treci dan opet je namenjen mrtvima "la kolas lu 



praznik". Tada se i odlazi na groblje. Sva tri dana slave u kucu domacina dolaze gosti. 
Samo oni najblizi koje poziva gazda obilazeci ih sa ploskom, bocom rakije koja je okicena 
cvecem i nosi se u torbi. Vlasi svoje goste nazivaju buklije i ocekuju da oni zajedno sa 
dusama preminulih predaka i porodicom domacina, sacine sloznu zajednicu. Ali ako bi se 
na slavi pojavio i kakav nezvan gost, nikako se nije smeo odvratiti, vec je za trpezom 
dobijao ravnopravno mesto. Prvi gost koji ude u kucu naziva se pop i njegova je duznost da 
tog dana sece kolac i nazdravlja. Trpeza je za vreme vlaskih slava posebno pripremljena. 
Na vrhu stola je obredni hleb - kap. Potom slede kolaku dumnjezou, kolac bogu, kolaku lu 
majka precesta ili bogorodicin kolac i na kraju kolaku lu praznik, namenjen svecu koji se 
slavi. Uz to su iznete i sve ponude koje su pripremljene za slavu. Kada se svi gosti okupe 
spolja se unosi vec upaljena sveca koja gori samo za vreme obreda. Domacin tada 
nazdravlja gostima: "Dobro vece ljudi, upalio sam svecu Svetom prazniku i Bogu i 
Bogorodici". Domacin stavlja svecu u bogato okicen sud i drzi je upaljenu dok gosti ne 
pojedu supu sa rezancima ili dodatkom kakvog testa od brasna. Potom je gasi o prag ili 
dovratak i najavljuje kraj obreda. Paljenje na ognjistu i gasenje na prag vec odmah upucuju 
na misao da je slava posvecena mrtvima, jer se za oba ova mesta smatralo da su boraviste 
mrtvih dusa. Po arheoloskim iskopinama nekada su se mrtvi i sahranjivali bas tu. (U naselju 
Lepenski vir koje potice od osam i po hiljada godina pre nase ere kosti mrtvih nalazene su 
obavezno pod ognjistem njihovih trpezarskih kuca u centru). Sveca se cuva do sledece 
slave jer ima svojstvo zastitnika. Kolac sece gost koji je prvi stigao ali se za to vreme za 
njega drze desnom rukom i domacin i svi muskarci za vecerom, uzdigavsi ga visoko. 
Potom se zalije vinom, Cetvrtina pripada popu, druga se kaci na zid a ostatak se razdeli 
gostima i oni te parcice jedu lagano, grickajuci ih skoro ceremonijalno. Za to vreme po 
svom uverenju svako se od njih obraca direktno mrtvim duhovima koji mu mogu pomoci i 
ocekuje neki kontak sa njima. A mrvice od secenja nose se i prosipaju po tavanu kuce. Kap 
posebno vole devojke jer nakon sto pojedu malo hleba te noci, kazu Vlasi, po pravilu vide 
svoju sudbinu i buduceg muza u snu. Trpeza se zatim okadi tri puta pa domacica uzme 
parce kolaca, umoci ga u svako jelo i pojede, cime simbolicno "pusta" trpezu namenjujuci 
sva jela mrtvima. Tom se prilikom svi zivi uhvate za ivicu stola izgovarajuci "Bog da 
prosti". I to je pokusaj da se sa duhovima uspostavi mistican kontakt. Dok gosti jedu 
domacin, na za to odredenom mestu (na prostranoj kosulji pored hleba sa svecom i case 
vina), ljubi zemlju i metanise 44 puta. Trpeza i upaljeno svetlo ostaju cele noci - i kad gosti 
odu a domacini podu na pocinak. Smatra se da bas u to vreme dolazi natprirodno bice, koje 
Slava posluzuje. Zato cim ujutru ustanu domacini proveravaju da li je Slava otpila vino iz 
case. Drugi dan iako je proslava namenjena zivima, domacica rano izlazi na groblje i 
prekaduje nad mrtvim precima. Ujutu pali i svecu koja kao i svetlo gori preko celog dana. 
U vreme rucka koji se takode prvo nameni mrtvima pa se trpeza tek tad oslobodi, domacin 
stoji, jer se smatra da Slava sedi na njegovom desnom ramenu i da ce ukoliko domacin 
sedne ona otici. Treci, zadnji dan, praznik se zavrsava ruckom kojim se ispraca Slava. Vlasi 
ovaj dan zovu i "prazniku 1 kacun" obuti Slavu. To je i inace najbolji dokaz da Vlasi pod 
slavom podrazumevaju odrdenu licnost, preminulog koji dolazi i odlazi, u svakom slucaju 
covek koga treba obuti. Pre podne u kuci se na kafu i rakiju okupljaju zene a popodne oko 
postavljene trpeze sa svim kultnim hlebovima sedaju svi. Prvo se jelo, ponovo hvatanjem 
za ivice stola, opet namenjuje mrtvima. 



Zamena svetitelja 

Danasnja slava kod Vlaha razvila se iz prehriscanskog kulta mrtvih i da je sa prihvatanjem 
hriscanstva odredeni svetac samo nasledio diviniziranog pretka. Vladislav Skaric poziva se 
na uvrezeno misljenje najstarijih civilizacija gde su se mrtvi smatrali polubogovima i 
prizivali su se tamjanom i svecom. Za njih se oduvek odvajao hleb i vino. Zato je slava 
samo hristijanizovana forma latinskor kulta "lara", preuzeta od Ilira. 



Todorova nedelja 

Vlasku magiju i religiju jednostavno cine i obicaji vezani za odredene periode u godini i 
velike praznike poput Durdevdana, svete Trojice, Bozica ili Uskrsa. U noci izmedu 
ponedeljka i utorka, prve nedelje uskrsnjeg posta, ljudi u Timockoj krajini uglavnom nista 
ne rade. Veruju staroj vlaskoj legendi koja kaze da tada stize Todorova konjica na cijem je 



zacelju copavi ali najopasniji konj. Zato ni u narednih sedam dana ne treba noci provoditi 
na ulici jer Todorovi jahaci, ljudska bica koja imaju repove, gaze sve pred sobom. A u 
cetvrtak dolazi i Sintoderu al mare, glavom Veliki Todor. Todor je, kao i ostala magijska 
bica, dusa koja luta a Vlasi za svaku od njih imaju veliko razumevanje. U dane kada se 
ocekuje njihov dolazak ljudi im spremaju pocasti, dozvoljavaju im da posete mesta na 
kojima su ziveli i vide osobe koje su voleli. Tokom ove takozvane Bele nedelje obelezava 
se i budenje proleca. Skupljaju se mrvice sa obredne trpeze i masnoca sa serpi koja se 
kasnije koristi za pravljenje madija, izvode se rituali za plodnost njiva a kako kaze Durlic, 
"propisan je niz zabrana da se ne bi uznemirile ptice koje nanose zlo usevima". Tada pada i 
vlaski praznik Dragoban, od koga se racunaju babe, period od dvanaest dana koji 
predvidaju kakvo ce vreme biti narednih dvanaest meseci. Zato se pokladni Priveg tumaci i 
kao agrarno-magijskim, kolektivni obred kojim treba umilostiviti prirodu u kriznim 
prelascima iz zimskog solarnog ciklusa u letnji. Pred zoru na Veliki cetvrtak, ili Zoj Mare, 
u svakom dvoristu rasplamsaju se male vatre od burjana ili grana sljive-Fokurjel. Ispred 
njega se iznese sofra sa kolacicima i kockama secera. To je znak da se familija seca svojih 
mrtvih i da je predhodnog dana odrzan ritual prizivanja i budjenja pokojnika, namenjivanje 
odece, pustanje vode... i da je odigrano kolo za mrtve sa elementima transa. Jaja se farbaju 
na Veliki petak, mesenje ritualnih hlepcica obavlja se u Veliku subotu a pricesce na 
kucnom pragu, na sam dan Uskrsa. Na uskrsnje svitanje koje Vlasi zovu "Pasce", izade se 
pred kucu na pricest sa posebnom mesavinom bilja, farbanih jaja i hleba koji je preliven 
crnim vinom i vodom. Ritual je zavrsen kada se svako od ukucana okrene tri puta oko sebe, 
i po tri puta skoci napred kako bi mu u narednoj godini sve krenulo na bolje. 



Durdevdanski rituali 

Durdevdan je Vlasima jedna od najvecih svetkovina. Tada zrtvuju jagnje koje uz niz 
magijskih rituala namenjuju svteom Dordu. Praznuje se jos od prvog petka pred 
Durdevdan. Kod Vlaha se taj dan zove Vinjera bujedzilor ili Biljni petak a obred 
prikupljanja prvih prolecnih plodova i cveca, od kojeg devojke pletu vence, poznat je kao 
Bujedz. Pre zore, po rosi, devojke odlaze u prirodu, umivaju se na izvoru. Potom beru 
biljke i korenje koje se kasnije tokom godine koriste za lecenje i spravljenje magijskih 
napitaka i ljubavnih afrodizijaka. Ali je Durdevdan po verovanju Vlaha dan kada se cini 
uspesno mogu bacati, jer ovaj praznik, kao svoj, slave i vestice. Kako bi se sprecio njihov 
los uticaj na kucu, u istocnoj Srbiji se i danas kapija i zidovi pokrivaju velikim granjem 
koje su momci sekli u petak pred praznik. Na prag ili ispred ulaznih vrata stavlja se i vrbov 
venae, uvezen crvenim koncem i zakicen cesnjem belog luka i listovima ljoscana. 



Koledari i krljalese 

U cast radanja novog sunca, od 17. decembra, Svete Varvare, so Srpske Nove godine, mesi 
se obredni kukuruzni hleb sa rupom u sredini, oko kojeg se otimaju deca ne bi li u svom 
parcetu nasli novcic. A kako u vreme Bozica po selu idu maskirana deca, "kolendari", 
kojima se pred kucom dele slatkisi, voce i "malaj" hleb, tako 19. januara, na Bogojavljane u 
vlaske domove stizu "krlaljese", maskirane mlade devojke medu kojima se, kako kazu, 
uvek potkrade i neka prava vila. Ova ritualna povorka zena skuplja vodu iz bunara ili 
izvora, kako bi od nje kasnije pravili afrodizijake i eliksire. Proslavljao se i produzetak 
dana koji je nagovestavao dolazak proleca a za mnoge devojke znacio je i kraj mladalastva. 




Kolendari 



Predstave Vlaha o drugom svetu 

Postovanje raznolike mitologije, citav niz obreda i datuma obelezenih crvenim slovom 
kojih se pridrzava ceo kolektiv, zabrane, odobravanja... i nadasve, trud koji pojedinci iz 
svake generacije medu Vlasima u istocnoj Srbiji ulazu da odobrovolje vise sile, i danas su 
iskljucivo posledica jednog velikog kulta koji naziva - kult mrtvih. Ta slikovita prica iz 
vlaskog verovanja o tome sta coveka ceka u onostranom, ne moze se povezati ni sa jednom 
drugom religijom koja danas zivi. A opet, na prvi pogled dobija se utisak da se u njoj srecu 
niz pojmova koje su antropolozi zabelezili u africkim ili indijanskim plemenima smesano 
sa hriscanskim, budistickim i vizijama iz Talmuda. Kod Vlaha dominira ideja kako ce 
covek, kao jedinstvo materije, duse i duha nastaviti da zivi na "onom" svetu. Po misljenu 
vecine naucnika koji su se bavili ovom temom, uzroke toga treba traziti u upornom 
odbijanju ovog naroda da se odrekne prastarih arhaicnih verovanja i paganskih predstava. 
Vlasi veruju da je smrt neka vrsta putovanja u nepoznato, samo promena mesta boravista 
koja se ne zapisuje u licnoj karti vec u mnogo bitnijem spisku dusa koje prebivaju u 
kosmos. Celokupni ciklus pocinje zadnjim uzdahom. Ispustajuci taj tracak zivota, covek 
pocinje da umire i dusa ga napusta. Lagano se sakuplja od stopala preko trbuha, leda i 
vrata, ulazi u glavu a tada iscuri uglavnom kroz nos, usta ili usi. 



Putovanje po svetu mrtvih 

Kroz "ulazni" hoi svi prolaze i njihov zivot vraca se unazad, ubrzano kao filmska traka. 
Sami uvidaju sve svoje grehove posebno one nakon kojih nije bilo grize savesti ili 
iskupljenja - seca se Desanka Peric svoga sopstvenog putovanja po onostranom - Tri 
Marije koje su me izabrale da proricem i lecim posebno su me na to upozorile. Onaj ko se 
pokajao za vreme zivota manje ispasta tamo. 



Kad smrt zakuca 

Kad smrt zakuca i ude na vrata najstarija zena u familiji izlazi pred kucu, seda uz njen ugao 
koji nazivaju i krst, i bolno narice. U tome joj se ubrzo pridruzuju i druge zene koje se sa 
njom smenjuju. Pominju pri torn dobra dela umrlog svih 24 sata koliko se on drzi u kuci. Za 
to vreme pored njegovog tela smenjuju se straze. Komsije i rodbina budno prate gde ce 
pokojniku da izade dusa. Proveravaju da li je pazljivo okupan i obucen. I strahuju da ga, 
dok lezi na pokrovu, ne preskoci macka, jer bi se tada zasigurno povampirio. Kada nisu 
sigurni da su sve to drzali pod kontrolom, ozivi preduzimaju i preventivne mere. Bockaju 
pokojnika glogovim trnom po stomaku, ili skidaju dlacice ispod njegovog pazuha, sa 
genitalija, spaljuju ih pa sa tim dimom mrtvog prekade. Na prozore kuce stave se glogove 
grancice koje stoje sest nedelja da mrtvaka odbiju od ceznje za domom i pravilo je da 
njegova postelja u istom torn periodu ostane prazna. U nekim krajevima Timocke krajine 
Vlasi uz uzglavlje pokojnika pale svecu koja se tog dana izliva po njegovoj meri. Ona je 
vrlo tanka ali mora biti dugacka koliko je i covek bio visok. Ta se sveca naziva "stat". Ona 
gori i danju i nocu dok je pokojnik u kuci, potom prati povorku i na groblju se nakon 
sahrane ostavi da izgori do kraja. Vrlo je bitno i kako ce se pokojnik smestiti u kovceg koji 
obavezno mora da ima lep, obicno beli satenski pokrov, cebe i jastucic napunjen kucinom u 
koju se stavi beli luk. Uz to zivi mu dodaju i razne licne stvari. Za starije stap i nozic, 
flasica sa rakijom i vinom, za mladu devojku ogledalo, cesalj i sapun... Svako zasluzuje da 
ponese i kesicu sa slatkisima koja se umrlom stavi u ruku i tikvicu sa vodom. Pre nego sto 
se pokojnik iznese iz kuce svi ukucani uhvate se za kovceg i kazu: "Mi vucemo tebe, nemoj 
ti nas". A kada odu do groblja pre kovcega u raku se spusta neko iz familije. U sva cetiri 
ugla upali po jednu svecu i prelije zemlju vinom. Dusa voli da se skrije pa ode u drvo ili 
kamen. Zato je kod Vlaha vrlo vazno da se pokojniku podigne spomenik. Mnogi to urade 
jos za zivota kako bi po svom ukusu izabrali oblik i boju kamena. 



Stihovi za prevodenje mrtvih dusa 

Kult mrtvih osnova je vlaskog predanja, prenosi se kroz pokolenja i ocuvan je u skoro svim 
segmentima do danas. Porodice u selima oko Bora za svakog preminulog prireduju 365 



malih daca, Turce, do isteka prve i 1 1 velikih pomana sve do isteka sedme godine od smrti 
clana porodice. ako su u pitanju mlade osobe, starije zene u porodici nose crno svih sedam 
godina a ponekad i dozivotno. Jos uvek se odrzavaju i posebni obredi za nasilno preminule 

i onome ko je umro bez upaljene svece I svi oni propraceni su ritualnom muzikom koju 

svojim glasovima izvodi veca grupa zena. Melodije nisu svuda iste ali su uvek uvrstene u 
klasu "d' duor", pesme ceznje, bola i sete. Pesme koje Vlasi pevaju kada neko umre dele se 
na pogrebne i podusne. Pogrebne daju uputstva za onaj svet a podusne smernicu kako se 
privremeno vratiti na ovaj. Dok pevaju ove pesme Vlahinje niti placu niti naricu. Ali se 
emocije koje bude njihovi glasovi nestvarne. Reci opisuju sustinu zivota i smrti. I sve one 
spadaju u "kincise d' duor". Najznacajnija desavanja u vlaskim posmrtnim obredima ipak 
su prema misljenju mnogih, pesme za vodenje mrtve duse ili Petrekatura. 



Obredi iz kulta mrtvih 

"Strah od smrti, najveci covekov problem, Vlasi su resili tako sto se smrti ne boje, jer u 
potpunosti proistovecuju ovozemaljski sa onozemaljskim zivotom" - kaze etnolog Durlic - 
"Gledao sam kako stari Vlasi umiru... oni se raduju". Pokojnici se kod Vlaha svakodnevno 
pominju. "I mada se kod mnogih na rec pomana javlja slika bogate trpeze sa svecama i 
zenama u crnini koje stoje okolo, to je samo privid. Na pomanama je od hrane, pica i 
drugih materijalnih stvari, mnogo bitnije da se do umrlog dopremi svetlost, da se sa njim 
vezu livade sa rascvetalim cvecem, pesma ptica, mirisljavi vazduh", i kako je zapazio 
etnolog Sava Jankovic, "ovozemaljski se zivot prosto prenosi u gotovo svim svojim 
aspektima na onaj svet". 



Budenje pokojnika 

Najrasireniji rituali u kultu mrtvih kod Vlaha su vezani za trpezu opremljenu po posebnom 
meniju koji ispunjava sve ceznje preminulog pretka. Zato pored svakog vlaskog groba 
postoji sto na koji se rano ujutru na dan svetkovine, postavi svecana trpeza. Miris svezeg 
cveca i zapaljenog tamjana otvara vrata drugog sveta posle cega se pokojnik budi neznim 
recima i pesmom. Zatim se grob poliva vodom kojom se pokojnik umiva i osvezava, da bi 
onda uz pomoc svetlosti svece dosao za sto. Ovako velikim obrednim svetkovinama Vlasi 
pominju preminulog sedam godina posle smrti. Prve godine daje se 365 malih daca i 1 1 
velikih pomana. Raj ska sveca koristi se ponovo na pomanama od Velikog cetvrtka do 
Duhova, u vreme Bele nedelje. Glavnu ulogu prilikom smrti clana vlaske zajednice imaju 
starije zene iz komsiluka. One se brinu da pokojnikov prvi korak na onome svetu bude 
impresivan. Ritualno ga kupaju, ureduju mu kosu, potom ga oblace. Sve je novo od vesa do 
cipela. Stavljaju se razni ukrasi i odlicja koje je covek dobio za zivota. Tek tada mu se ruke 
sklapaju preko grudi i u njih se stavlja upaljena sveca. Prvo pravo opelo opet se poverava 
ovom skupu zena od kojih najstarija vodi dusu ka onome svetu uz odredenu basmu vec 
pomenute protekture. Kad zavrse sa ovim poziva se svestenik da obavi pravoslavno opelo. 
Preminuli se stavlja u kovceg preko cebeta i svilenkastog carsava i dobija jos jedan pokrivc 
i jastuk. Pred otvorenom rakom sledi ponovo svestenicki cin. Pre nego sto se grob zatvori 
zemljom, u njega silazi jedna starica koja je vodila ceo obred i zapocinje najvazniju fazu da 
mrtvome olaksa put na onaj svet. Ona sanduk ocisti orahovom granom, ako treba izglanca 
ga svojom keceljom a potom ga okadi upaljenom svecom i buketom cveca i trava od kojih 
svaki struk ima posebno znacenje. Kada se zatrpa humka i pobode krst ne odlazi se sa 
groblja kao sto to cine vecina drugih naroda. pokojnik se ne ostavlja sam i ne vazi pravilo 
da se tog dana ne valja osvrtati na grob ili se na njega vracati. Naprotiv, muskarci jos 
odmah tu nad humkom operu ruke i posluze se zitom. Potom se od vec donete grade 
ureduju sto i klupice, ako vec za zivota nije izgradena kapela. Ako je bio pusac, zapali mu 
se i cigareta. Po povratku u kucu nastavlja se pomana "Cara". Sem bogate trpeze, obicaj je 
da se jednom gostu da upaljena sveca i parica. On je svedok da je umrlome data daca i da 
njegovi misle na njega. Ukoliko je sahranjeni umro iznenada ili van kuce, znaci bez 
upaljene svece, onda se tog prvog dana priprema i priveg. U dvoristu kuce pravi se velika 
vatra, priveg. A na trpezu se uz svece i cvece dodaje i stap kojim ce se umrli braniti od 
nasrtljivaca na onome svetu. Pomane se nadalje daju posle osam i cetrdeset dana i to 
utorkom, cetvrtkom ili subotom. Smatra se da je do tad dusa umrlog vec pristigla na 
odrediste gde ce duze sacekati na dalji put. Najvazniji deo pomane je prizivanje mrtvog. 



Najstarija dolazi do vrha stola koja se naziva "kap". Tu je sve servirano za pokojnika i ona 
tacno odredenim redom moli Boga,svece, Sunce, Mesec i zvezde da pomognu mrtvome da 
nade put i pridruzi im se. Tada, izgovarajuci ime pokojnika, ona reda sve sto su mu njegovi 
bliznji kupili. Samo ako su u pitanju mala deca onda se uz mocne sile pozivaju i drugi 
umrli da nejaci pomognu pri dolasku na svoju dacu. 




Pomana 



Pomana u belom 



Najznamenitija od svih pomana na zemlji i blagoslovena, kako vec vekovima tvrde Vlasi, 
je pomana alba ili bela pomana. Ona se za pokojnika postavlja samo jednom po izboru 
porodice kada se steknu mogucnosti da se za tu priliku kupi sve sto je potrebno. A treba 
mnogo toga. Desava se da se pomana alba daje i posle 20 - 30 godina posle smrti. Pomana 
alba daje se na Svete Trojice, najveci vlaski praznik. Pripreme za nju pocinju 52 dana pre 
toga. Nevina devojka iz familije jos na Veliki cetvrtak odlazi na obliznji izvor i u kucu koja 
priprema pomanu, svakodnevno sve do Svete Trojice, donosi vodu u dve nove bele posude. 
Sva ta voda skuplja se na ulaznom pragu i svaki put se kadi belim svecama uz basmu: "Ova 
voda nek se nade (ime i rod pokojnika)". Druga nevina devojka zaduzena je da celo prolece 
skuplja cvece i trave i za ovaj praznik napravi ritualni buket. Prvog dana praznika Sv. 
Trojice, na Duhove mesi se i poseban hleb iskljucivo od preciscenog belog zrna psenice. 
Ukrasava se krstom od pletenica testa i sa jos 44 udubljenih kuglica u koje treba, na 
pomani, uglaviti isti toliki broj sveca. Za svakog sveca po jednu. 




Pomana u belom 



Prvog dana Sv.Trojica, ujutru u kucu dolaze mnoge zvanice. Svi koji su poznavali i voleli 
pokojnika. Greh je ukoliko se odbije prisustvo ovoj najzacajnijoj pomani, veci, nego ne 
doci nekom na sahranu, posebno, jer se zbog skupoce ova pomana cesto pravi i za jednog, 
jos uvek zivog ukucana. Udovica koja pravi pomanu svom pokojnom muzu udenuce za sve 
vreme rituala i svoje ime. Na uglancanu trpezu prostrtu novim belim stolnjakom, docekace 
ih hleb sa upaljenim svecama. Pred njim beli sud sa belim cvecem. Oko njega kocke secera 
i tri bele maramice na kojima stoje case sa belim rastvorom secera i vode. Belo vino i 
posluzenje od jaja, sira, griza i drugih belih namirnica. Cak i torta i svi kolaci moraju biti 
kristalno beli i svaka ponuda istovremeno servirana na tri tanjira. Posude i case za goste 
moraju da budu u neparnom broju. Ritual pocinje pre izlaska Sunca. Tri za to zaduzene 
zene zapale svece a potom se tri puta u nizu klanjaju prema istoku. Klece i ljube zemlju 
izgovarajuci basmu: "Molim se da (ime pokojnika) bude pusten u osvetljen prostor." Potom 
iz one tri case popiju belu zasecerenu vodu i posluze se za dorucak belom hranom. Svece 
dogorevaju obicno predvece kada je obred za stolom vec gotov pa se tako ceo hleb ostavi 
da stoji do sledeceg velikog praznika. On se ne deli niti se jede, kao sto obicno biva kod 
drugih pomana. Kada se sve zavrsi devojka, vodonosa, nosi vodu u susedne kuce u 
komsiluku a zadnji kazan isprazni na izvoru sa koga je vodu sakupljala. Da dokaze da je 
voda nosena i pustena, ona ce niz vodu pustiti i tri marturije, pogacice, i sasusenu, 
izdubljenu tikvu u kojoj su zabodene tri upaljene svece. Svaki slucajni prolaznik koji sa 
obale vidi ovaj prizor a nije upucen u tajne vlaske religije ostace zaprepascen. 



Obred svedocenja zivih 

Praznik svih mrtvih je Veliki cetvrtak pred Uskrs. Na Veliki cetvtak pred Uskrs Vlasi daju i 
pomanu "Zoj mare". Najvaznije zadusnice koje se kod Vlaha postuju su one pred Uskrs, 
Svete Trojice i Mitrovdana. Medutim Vlasi imaju jos jednu vrstu zadusnica koje nazivaju 
"Mosi". I mada nemaju realnog objasnjenja zasto su tako podeljene , etnolozi su zabelezili 
da Vlasi daju "mosi de grusai" gde se na zadusnicama mrtvima nosi jogurt, "mosi de frazi", 
kada im se mesi i namenjuje kolac sa jagodama na koji se stavljaju crni i beli luk, i "mosi d 
pipcij" ili pomana pihtija koja se daje u subotu pred uskrsnji post. Sve ove pomane daju se i 
mrtvorodenom detetu. Dete koje nije moglo biti krsteno daje se po pravilu ime Jovan ili 
Jovana, u zavisnosti od pola. 



Crna svadba 

Za preminule bez svece postoji jedna vanredna paznja. Pomana koju zovu Crna nedelja ili 
"Postul njegrulu". Ovaj obred daje se umrlima te godine ali se po selima zaticu i oni koji se 
i narednih sest godina na ovaj nacin obracaju visim silama trazeci kontakt sa svojim 
mrtvima ili moleci zastitu za njih. Ako je tragicno stradali bio mlad, neudata devojka ili 
neozenjeni momak, Vlasi ce mu ovom prilikom napraviti i svadbeno veselje. 
Crna pomana daje se druge nedelje posle Uskrsa. U Pobusani ponedeljak, prvi nakon 
Velikog ponedeljka, oni pocinju sa sedmodnevnim postom. U torn vremenu odricu se bilo 
kojeg zadovoljstva, mesa, jaja, sira... a upotreba vina ili rakije strogo je zabranjena. Ceo 
zivot odvija se u jednom novom ritmu primerenom crnoj nedelji. U tisini domacica mesi 
veliki kolac, poskurnik, 1 1 velikih hlebova (liturgija) i 40 kolacica (poskurnika), koji se u 
nedelju, zajedno sa 40 sveca, kockama secera i farbanim jajima nose u crkvu. Sve to 
poredano na podu, u 40 porcija, okadi svestenik. Nakon zavrsenog rituala, gase se svece na 
malim poskurnicima i porcije se podele ljudima uz "Bog da prosti". 



Obredni hlebovi 

Hleb je za Vlahe posebna svetost. Po tradiciji, narod severoisocne Srbije opredelio se za 
zrno zita kao za najmocniji talisman. Zato i svi obicaji Vlaha, vezani za zrtvu ili za zagrobni 
zivot, kao sastavni element imaju kultni hleb. Vojnicki kolac - kolaku vojnisesk, kola; za 
odelo - kolaku de colje isus, mesecluna, mala glava - kapu al mik, krstktrusa, subota - 
sm'bta, samo su neki od naziva kosmickih sila i vrednih pojmova po kojima su hlebovi dobili 
imena. Na pomanama se na dnu stave devreci, pa pogaca u obliku kruga, i na vrhu kap - 



hleb koji ima krst od ukrasnog testa i solinarnih motiva uokolo. Kap se kiti i cvecem, zabada 
se sveca, a pored se nadu voce i druge dakonije. Taj centralni kap je glava namenjena 
pokojniku, a iza njega stoje drugi kapovi u zavisnosti koliko je godina proteklo od smrti. 
Mrtvi se kod Vlaha pominju dok god imaju potomke. 




Vlaski obredni hleb 

Prizivanje 44 svetih 

Po verovanju Vlaha covek moze izdahnuti mlad, daleko od kuce, bez pratnje svojih 
najblizih, u starom odelu pa cak i neokupan. Ali je najveca tragedija kada izdahne bez 
upaljene svece. Zbog onih kojima je sudbina dodelila iznenadnu i prebrzu smrt, Vlahinje su 
sbe obdarile vestinom da izraduju posebnu, Rajsku svecu. Nekada je svako vlasko selo 
imalo svoju majstoricu za Rajsku svecu. Danas je sve manje zena koje bi taj posao radile 
jer je jako naporan. Rajska sveca se po obicaju izraduje iskljucivo nocu, zena mora biti 
sama a posao je izuzetno pipkav. Vreo vosak treba razvuci u 44 tankih konca duzine 1,5 
metara. A od njih se posle hladenja precizno izraduju po 16 komada od tri razna ornamenta 
koji se voskom lepe na drveni krst. Rajska sveca nosi se pred sahranu i u pogrebnoj povorci 
ispred svih ostalih religijskih simbola. Prave je iskljucivo zene koje su od malena 
upucivane u tajne vlaske magije i obrednih rituala. Ona koja je odabrana da pokojniku 
nacini Rajsku svecu mora biti okupana i sva u belom. Uz pomoc voska, konca i ogledala 
samo za jednu noc izvajace detaljima bogato ukrasenu skulpturu u obliku krsta sa stalkom 
za 44 tanke svece, po jedna za svakog velikog sveca koji ce preminulog odvesti u raj. U 
tome ce mu pomoci i njegova porodica. Ona treba da ispostuje sve obicaje predvidene 
verom ovog naroda. Rituali vezani za njega pocinju jos u momentu smrti. Prve molitve 
izgovara zena koja izraduje Rajsku svecu. Pre nego sto pocne sa strpljivim vezenjem voska, 
ona klececi na kolenima i laktovima priziva Sunce, moleci ga da svedoci njenom poslu. Pri 
torn daje dugacku izjavu kako svecu namenjuje pokojniku da bi na onom svetu sta god 
cinio i gde god posao, imao svetlo. Treba pomenuti vrsenje svih prirodnih nuzdi, 
svakodnevne navike preminulog i ono sto mu je predstavljalo posebno zadovoljstvo. 
Prilikom nabrajanja ne sme biti ispustena ni jedna radnja koju covek upraznjava na onom 
svetu jer to sto nije pomenuto ne moze ni biti na onom svetu. Slicno cini grupa zena koja 
kasnije preminulom tri dana i tri noci pevaju "Marturiju", pesmu sa uputstvima za 
snalazenje na putu do raja, posle sahrane sledi niz obreda kojim se zadovoljavaju 
pokojnikove svakodnevne potrebe, opsluzuju ih i vracaju mrtve medu zive. Kada u porodici 
premine neko mlad za kojim se dugo neutesno zali ni danas nije retkost da Vlasi (zadnji put 
zabelezeno u Debelom Lugu 1992. godine) 40 dana posle smrti, otkopaju grob da bi umili, 
ocesljali, pa cak, i presvukli pokojnika. U dzepove odece, koja se i dalje kupuje po meri i 
ukusu pokojnika, stavlja se licni pribor, slican onome koji je pokojnik koristio za zivota. 
Kada je sve spremno pocinje namenjivanje. Pri cemu se svaka stvar posebno poljubi, 
imenuje i nameni. Ako je nesto slucajno ispusteno, pokojnik ce to videti ali nece moci da 
upotrebi. 



"Cvrsta ubedenja kod Vlaha opstaju zato sto se za njih ne traze objasnjenja. "Mi ne znamo 
da li su svi ovi Bogovi ili sveci zivi ili mrtvi ali mi sve to dajemo da izade pred njih", kazu 
oni i znatizeljnima rado govore o jos jednom kuriozitetu religije i magije po kome ih svet 
pominje." Jasna Jojic-Pavlovski 



Literatura: 



Jasna Jojic - Pavlovski, "Cuda vlaske magije", Beograd 2001. 

Radovan N. Kazimirovic, "Tajanstvene pojave u nasem narodu", Beograd 1941 

www.muzej-mpek.org. yu 

www.pomoravski vlasi.co.sr 

www.bobovo.com/istorija_vlaha 

vla.ch.tripod.com 

sr.wikipedia.org 

www.setimes.com 

govori.tripod.com/vlasi